Уместо извештаја – Говор поручника Тасића
– Кад испалиш сву муницију, а непријатељ и даље наступа – на БАЈОНЕТ! Кад ти сломе нож – на РУКЕ. Кад ти поломе обе руке – на ЗУБЕ. Кад ти избију и последњи зуб све док мрдаш, док те има – НАПАДАЈ! Кад те смртно погоде гледај да им паднеш на сред пута, да те прескачу, заобилазе, склањају. МРТАВ ДА ИМ СМЕТАШ! Подофицира који викне „ЈУРИШ БРАЋО!“ одмах ћу убити. Виче се само „ЗА МНОМ БРАЋО. ЗА МНОМ БРАЋО!“ Тако подофицир виче кад је испред стотину војника. Тако виче и кад остане сам. И јуриша. Највише што мрзим да видим то је мртав војник и жив подофицир! Част ми је обавестити вас да ћемо ми бити на положају који ће сачекати главни непријатељски удар. До тог положаја одавде са падина Цера има равно 28 километара. Те километре ћемо кад затреба, поднаредниче, шта ћемо радити са 28 км кад викнем: „За мном Браћо?“
– Тих 28 км господине поручниче ћемо претрчати!
– Нећемо претрчати. У Жандармерији се трчи, у војсци се ЛЕТИ. Прелетећемо их. Ми припадамо батаљонима стратегијске резерве, што значи летећим батаљонима. И бићемо тамо где је најтеже. Ако сте икада чули за реч ПОВЛАЧЕЊЕ, од данас је заборавите. Ту реч, док сте под мојом командом, док су нам куће и деца за леђима, док су нам раке дедова на поглед удаљене, ту реч из мојих уста нећете чути. Повлачења неће бити. Сви се могу повући, сви могу прећи на резервне положаје, ми нећемо педља назад. За мене постоје само две команде. Команда Врховне команде и команда моје земље, а она је изнад сваке друге команде и наређује само НИ КОРАКА НАЗАД. Ко се осврне угледаће цев мог пиштоља и то ће му бити последње што је угледао. Ја и ви смо браћо од наших кућа пошли мртви, то да вам буде увек на памети, пошли смо мртви, немамо шта да изгубимо. Ако Бог да те победимо, у овом рату ћемо се родити. У овом рату бранимо ОТАЏБИНУ, земљу отаца наших, и боримо се за СИНОВИНУ, земљу синова наших. Између ОТАЏБИНЕ и СИНОВИНЕ нас нема. Јел јасно?
– О нашој војсци аустроугарске новине пишу на првим странама да смо дроњави опанчарски батаљони. Исмевају нас. Ругају се сиротињи јер смо вековима на њиховим граничним положајима, у рововима до гуше, као пси чувари. Док се Европа градила, зидала, богатила. Док је Европа играла, певала. Док је Европа пљачкала, отимала и уништавала мале и сироте народе као што је наш. Данас Србија има 4 милиона душа. Црна Гора 280.000, а Аустроугарска 55 милиона. Оскар Фон Поћорек, седи у Тузли, пије коњак и говори да ће рат трајати две недеље. Решили су, вели да нас прегазе, побију и мртве на тацни однесу у Беч 18. августа на рођендан цара Фрање Јосифа. Ми смо дакле по Оскаровом плану мртви, један од дарова који ће обрадовати главатог Јосифа. Главати Јосиф има све ловачке трофеје, изнад камина му недостају једино главе опанчарских батаљона. Једино дивљачи зване Срби. Годинама прете, годинама вриште, као Србија мора доживети челично купање. У животу ништа смрдљивије, поганије нисам чуо од такве претње да један народ буде окупан челиком. Зато вам сад понављам. Други официри поштоваће међународни договор о ратним заробљеницима. Ја заробљеника нећу имати! Сви моји заробљеници биће побијени при покушају бекства. Ко ми на децу крене неће стићи да дигне руке да се преда. Добиће метак по сред чела. Ту!
