путопис о. Драгана Станојевића – пароха у Луцерну
Са радошћу и пуно ишчекивања поклоничка група верника из Луцерна кренула је на путовање у древну византијску престоницу царски град Константинопољ. Поглед из авиона открио нам је да долазимо у град који није ни највећи ни најлепши али је сигурно на најлепшем месту које је Творац подарио роду људском када је стварао земљу. На крају Европе а на почетку Азије налази се антички Византион, византијски Константинопољ, данашњи Истамбул, а за нас Србе древни Цариград.
Тешко је отети се утиску да је овај предивни град нераскидиво везан за историју српског народа. Из њега је цар Михаило послао Свету браћу Ћирила и Методија да нам донесу словесну Реч Божију. Босоног и гологлав тријумфалним путем корачао је 1172. године велики жупан Стефан Немања као талац византијског цара Михаила Комнина после пропасти Српско-угарске коалиције у рату са Византијом. Дуги низ година после Стефана Немање Цариград је био главно одредиште многих Срба.
Ми смо наше путовање Цариградом започели у Фанару – седишту Васељенске патријаршије, литургијом у цркве Светог Ђорђа. Поклонили смо се моштима светих и целивали стуб на коме је мучен наш Господ. После разговора са митрополитом силивријским Максимом, упутили смо се у цркву Влахерну, највеће светилиште Мајке Божије из времена док је Цариград био престоница православне Византије. У цркви Влахерни први пут отпеван је у VII веку Акатист „Возбраној Војеводје“, а јавила се и Мајка Божија са покровом у рукама изнад верних. Успомену на тај догађај из историје спасења чува празник Покрова Пресвете Богородице.
Другог дана нашег боравка у Цариграду обишли смо некадашњи манастир Пантократор у коме је живео прогнан из средњовековне Србије од 1313. до 1320. године Стефан Дечански и где му је Свети Никола вратио вид. Потом некадашњи манастир Хору, данас музеј, у коме су очувани изванредно лепи и вредни мозаици и фреске из XIV века – задужбину Теодора Метохита који је заслужан што је краљица Симонида доведена у Србију и удата за краља Милутина. Затим смо посетили кварт Ејуп где је турбе (гроб) Мехмед паше Соколовића, великог везира Османског царства српског порекла, који је заслужан што је 1557. године обновљена Пећка Патријаршија. Први патријарх је постао његов близак рођак Макарије. Тим чином српски народ се духовно повезао и административно ујединио.
Улазак у Свету Софију у свима нама пробудио је тугу што се више не чују молитве са свештеног олтара ове најлепше богомоље коју је хришћанство икада подигло. Саграђена је у VI веку и један је од највреднијих споменика града а била је узор за градњу не само црквама него и већини од 2500 џамија које се данас налазе у Цариграду. Остаци античког хиподрома делују величанствено. Трећи дан нашег боравка у Цариграду завршили смо обиласком Цистерне Јарабатан Сарај, чудо архитектуре, саграђена под земљом са 336 стубова фасцинира сваког посетиоца.
Четвртог дана обишли смо дворац Долмабахче, последњу резиденцију османских султана на самој обали Босфора одакле је кнез Михаило Обреновић у пролеће 1867. године однео у Београд султанов ферман о слободи и независности Србије. Дворац је грађен између 1844. и 1855. године и на његово украшавање је утрошено 40 тона сребра и 14 тона злата. Са видиковца Чамлиџа уживали смо у панорами града, а вожњом Босфорским мореузом крунисали смо тај дан.
Петог дана нашег боравка у Цариграду обишли смо Топ Капи Сарај који је до 1856. године био резиденција османских султана, а од 1924. музеј. Посебну духовну радост осетили смо у просторији где су изложени мач цара Давида, Мојсијев штап, Јосифов турбан, рука Св. Јована Крститеља и део његове лобање. Поред оружја које је припадало османским султанима посебно место заузима и мач Деспота Стефана Лазаревића.
Последњег дана група је пре поласка посетила цркву Св. Тројице на Таксиму где смо запалили свеће и помолили се Богу за срећан повратак кући.
