На месном гробљу у Тителу, у петак 24. јула, сахрањен је дипл. екон. Душан Леви Ђорђевић. Поводом његовог упокојења, служено је Опело којим је началствовао, по благослову надлежног Епископа бачког др Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски Господин Андреј, уз саслужење месног пароха јереја Милоша Јевросимова, о. Душана Спасојевића, пароха из Братунца, и јереја Леона Малешевића из Новог Сада. Испраћају покојног Душана Ђорђевића, осим чланова породице, родбине и пријатеља, присуствовали су и поједини верници и поштоваоци из Немачке. Над његовим одром беседу је одржао Владика Андреј, осврнувши се на тегобан, али честит и хришћански животни пут у народу омиљеног брата Душана:
У спомен Душана Ђорђевића,
члана Српске црквене општине у Диселдорфу
(1925 – 2015)
Говор Његовог Преосвештенства
Епископа аустријско-швајцарског Господина Андреја
на сахрани покојног Душана Ђорђевића у Тителу.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Поштована и ожалошћена сестро Миро, супруго покојнога нам Душана, драга браћо и сестре, сродници, пријатељи и поштоваоци покојног Душана, уважено свештенство, нека нам молитве које смо упутили Господу Богу за покој душе овога заиста смиренога и вернога Србина буду на здравље и спасење – како нама овде пред његовим ковчегом, тако и свима нашим милим и драгим који су га познавали широм Србије, Европе и света.
Ја сам имао ту велику радост да још као дете упознам покојног Душана као врло активног члана наше Српске Православне Цркве. Он је био необично побожан и одазивао се свим позивима нашег свештенства да долази на богослужења, иако је живео далеко, у дијаспори, у расејању, далеко од своје родне груде, након што је изгубио све што је имао у животу: и родитеље и сроднике и сву имовину. Дошао је потпуно сам, као емигрант, са својим идеалима, прво у Италију, после у Немачку, али када је била у питању Црква, то је за њега био сигнал да треба да се одазове и да долази на службу, и тако су се Срби, хвала Богу, који су се расејали по свету, који су емигрирали из тадашње Краљевине Југославије, окупили око својих храмова. Од самог почетка покојни Душан је играо једну врло конструктивну улогу у повезивању свих Срба, без обзира којој групацији, којој струји или ком опредељењу су они припадали. Тако сам и ја који сам рођен 1961. године у Немачкој, дакле, када је Српској Цркви у слободном свету и у Западној Европи претио велики раскол, упознао покојног Душана као верног члана Цркве и као борца. Можда смо покојног Душана последњих пет или шест година доживели као немоћног човека, који се тешко креће у колицима, међутим, он је својевремено био сасвим другачији, наиме, врло активан, пун солидарности, увек надахнут својим великим социјалним идеалима. Све оно што је покојни Душан доживео и искусио на сопственој кожи, дакле, оно што је било лепо и добро, то је хтео да пренесе и на своје ближње. Оно што је доживео као добро, као корисно и позитивно, то никада није желео да задржи за себе, него је то хтео да дели са другима. Тако је и постао један веома угледан члан наше Црквене општине у Диселдорфу, и помагао је свештенству и Управи Цркве да шири црквену мисију на тим просторима емиграције.
Једино што му су сви замерали и више пута због његових година говорили, то је било питање његовог самачког статуса: Аман, Душане, треба да се ожениш! Живиш овде међу нама као момак, треба да нађеш жену, лепо да с њом живиш, и да имаш породицу. И сви смо редом учествовали у оној великој радости, када је Душан једном после Свете литургије објавио да је пронашао своју животну сапутницу, и да је намеран да с њом ступи у брак. Душан је пронашао своју велику љубав, своју Миру, и то је било на опште одобравање и на радост свих нас који смо га познавали у Црквеној општини и уопште у друштву. Од најмлађег до најстаријег, сви су били срећни када су учествовали у свечаном чину венчања Мире и Душана, па и код Душана самог се од тог момента осећало једно веће задовољство у животу, једно осећање дубоког смисла живота. То је било сасвим природно и разумљиво пошто је Душан у животу после изгнанства из своје отаџбине изгубио све. Он је емигрирао из своје земље и пошао у бели свет без ичега, чак је морао да позајмљује одела и обућу јер није имао ништа, али хвала Господу Богу, он је био ревностан и ни из чега он се марљиво пењао многим степеницама и лествицама живота, да би заиста постигао велику висину живота и чак постао саветник многим људима по животно важним питањима. Својим студијама на универзитету, својим истраживањима и најзад својим радом у једној од најугледнијих радио станица Немачке – Дојче Веле, у Келну, Душан је стекао велики углед. Када су људи имали проблеме, они би га консултовали и испричали му своје муке и страдања, а он је својим саветима многе људе извукао из велике невоље и бездана и мрака живота.
Али оно што је било најинтересантије, то је било његово доброчинство о великим празницима попут Божића и Васкрса. Тада је он показивао своје најбоље особине: било му је јасно да на уобичајена недељна богослужења долази ипак онај мањи круг верних и свесних људи, док би на празнике Божића, Васкрса, Светог Саве и Видовдана долазио огроман број нашега српског народа који је тих дана требало братски прихватити, поздравити, угостити, дочекати добродошлицом. Ту се Душан увелико укључивао у активности и организацију црквеноопштинског живота, те је постао и редовни члан Црквеноопштинске управе наше Српске Цркве у Диселдорфу. Душан је био тако педантан, тако тачан и одговоран да су га врло брзо изабрали за место благајника и рачуноиспитача, и то баш у тренутку када су чланови Црквене општине били одлучили да у Диселдорфу треба сазидати православни храм у славу Божију. А то у Немачкој, у то време, није био нимало лак подухват, требало је са свима сакупљати велике новчане прилоге. Сви су управо у Душану препознали најпогоднијег и највернијег члана Цркве који би са ауторитетом благајника и својим саветима, предлозима и сугестијама унапредио материјално пословање Црквене општине. У том узвишеном подухвату је покојни Душан Ђорђевић, звани Леви, играо велику улогу као организатор тог економско-финансијског аспекта и момента да би се на најбољи начин постигао жељено, и тиме је свима постао ослонац у Црквеном одбору у Диселдорфу. На тај начин, Душан се још више пењао на лествици живота и најзад крунисао своју животну каријеру избором за председника Црквене општине Светог Саве у Диселдорфу. Није тајна, да су га људи волели и уважавали, пре свега видевши како је он свој живот, из немаштине и кроз тескобе осмислио и како се, пошто се некада отворио круг његовог живота, сада ето при крају своје каријере, на челу Цркве затворио тај круг и Господу принео свој дар живота и свој животни пут.
Па и после овог славног доба на челу Цркве, он је остао несебичан, наиме, када су настале друштвене промене у његовој отаџбини, одједном се био решио, као и блаженопочивши парох у Диселдорфу, прота Добривоје Ћилерџић, да се после скоро 50 година врати у своју намучену отаџбину. Душан је мени једном овако говорио: човек има само једну мајку! Ако је човек рођен у Србији, Србија је његова мајка! У то време сам већ живео у Призрену, и ја сам се био изненадио када сам га срео у Србији и сазнао да је Душан родом из Велике Плане. Позвао ме је да га посетим, и за мене је то био први пут у животу да сам био у Великој Плани. Дивио сам се како је Душан после педесетогодишњег изгнанства и странствовања у емиграцији опет загрлио своју родну груду. Преселивши се у свој родни крај, Душан је осетио да је Велика Плана оно исконско и право место коме он срцем припада. Као да је требало сав живот његов, према његовим схватањима, најзад да се крунише смислом управо повратком у своје отачаство. Дабоме, Душан је био веома познат широм Немачке: у свим градовима од Берлина до Франкфурта, од Хамбруга до Минхена, од Оснабрика и Штутгарта до Келна и Диселдорфа, где је год била етаблирана наша Српска Православна Црква, Леви Ђорђевић је био познат и омиљен. И када су људи чули да се Леви вратио у свој драгу Србију, као послушни син својој мајци, људи су били задивљени и рекли: то је права љубав према Богу, Цркви и роду нашем. Нека буде допуштено, да и овде кажемо: велика је разлика у живљењу по немачким схватањима благостања у поређењу са квалитетом живота у нашој матици. Ипак, човек који је навикао на угодности и пријатне услове тамошњег живота, изложи се овде великим променама и другачијим приликама. Према томе, на човека који се здушно опредељује и реши да се после толиких деценија врати у нашу пострадалу земљу, гледамо као на неког који тиме учини велики подвиг. Међутим, за покојног Душана то није био критеријум, то није било меродавно, јер је чисто волео своју отаџбину, своју родну груду. Он је волео Српство. Дабоме, Душан би по избијању грађанског рата у нашој намученој земљи и остао у Краљевини Југославији да није припадао оном старом кову угледних Срба који су знали шта значи завет! Питао сам га једном, слично како сам питао мога оца: зашто си ти, Душане, онакав какав си, уопште емигрирао? Могао си као сви остали да останеш и да трпиш. На то је одговорио: ето, баш то нисам могао јер сам био дао завет, сигурно би ме комунисти убили. – А који сте завет дали? Дао сам завет да ћу бити веран Краљу и Отаџбини! И када сам већ дао такав завет, нисам више могао да останем у заробљеној Србији, већ сам морао да пођем путем емиграције. Можемо слободно рећи: покојни Душан је био човек који се држао тог свога завета, који му је био веран. А верност – то је нешто што је најважније и најлепше у животу. Верност је битна не само у данима радости и доброга, него нарочито када су дани туге, невоља и лошег расположења. Јер када је нешто лоше, онда смо позвани да будемо верни, онда се јављамо као прави људи и пријатељи. То знају многи људи из личног искуства – када им је било најтеже, у тим тренуцима су се чудили што нема никога уз њих. Свакако је покојни Душко имао сасвим јасно животно правило, наиме, када би видео некога који је у невољи, а нема коме да се пожали и кога да му помогне, одмах би стао на његовој страни и пружао му своју помоћ. Тако је постао, како смо већ рекли, саветник многим нашим земљацима који су били усамљени или који нису знали како даље? Имао је покојни Душан извесну сензибилност, видевши у нашој Црквеној општини неко ново лице, неку особу која би туговала и плакала, у невољи, одмах би му пришао и упитао одакле је тај и тај, где живи и да ли може да му помогне? Зато је Душан уживао велики углед. Међутим, круна свега била је што се после друштвених промена у нашој земљи одмах вратио у своју родну груду и укључио се овде у добротворни рад. Најпре је боравио у својој Великој Плани, и потом је прешао да живи овде у лепом Тителу, где његова супруга Мира има своје корене. Тако да сам и ја после Велике Плане први пут упознао и ово лепо место – Тител. Душко је са правом поступио према нашој народној пословици: Човек је оданде, одакле му је жена! Тако је Душан одлучио да живи поред своје Мире, у миру, у њеном родном Тителу. Тада сам једном пришао Душку и рекао: Чика Душко, време је и потребно је да напишеш своје мемоаре, своју аутобиографију! И Душко је то хтео. Међутим, већ је био доста исцрпљен. Снаге су га већ биле помало издале! Зато вама данас кажем да овде међу нама почива данас један велики патриота који је могао небројене странице живота да испише, јер он је брижљиво и доследно пратио животе и личности многих наших Срба из емиграције. Он је познавао интересантне и заслужне људе по имену и презимену, одакле су били, чиме су се бавили, шта су радили, какве су њихове заслуге које треба подражавати. Данас из наше средине одлази не само Душко и његово честито срце, већ с њим као једним од најбољих познавалаца прилика у српској емиграцији у Немачкој одлазе са земље и подаци о људима који су на плану српског, националног и духовног, верског и културног живота били велики примери за будућа поколења. Душан Ђорђевић је био омиљен и код интелектуалаца који би га увек врло радо звали на високе пријеме и манифестације. У ужим круговима када би интелектуалци славили своје крсне славе, Леви је неизоставно био на списку драгих званица. Баш због тога сам му често говорио: чика Душко, толико тога знате из наше националне историје, и не би смело све ово да се предаје забораву, молим, ако можеш да пишеш своје мемоаре. Међутим, ипак је већ било касно, био је исцрпљен, можда чак и уморан од живота. Више пута ми је рекао да је његов најбољи пријатељ, а то је био мој покојни отац прота Добривоје, имао срећу што се упокојио у миру, хришћански, без бола, непостидан, како се уобичајено молимо на јектенијама Свете литургије. Душко би рекао, ето, када човек доживи 75. годину, то је време када се умре. Јер човек је цео свој живот радио, трудио се, жртвовао се. Дабоме, ја ћу по Богу, видећемо колико ће ми Бог дати године живота. Нека је слава Њему! Зато, хвала Богу, Душан Ђорђевић је доживео и своју 90. годину, нама је било драго што смо га више пута приликом посете Тителу могли да га нежно загрлимо, да му дамо братски целив и да кажемо: чика Душко, све што си учинио за многе генерације, то нећемо никада заборавити! У то име, драга браћо и сестре, не стојим данас овде само као чедо, као пријатељ и поштовалац нашег покојног Душка, или као Епископ моје аустријско-швајцарске епархије, са седиштем у Бечу, већ и као представник свих још живих старих чланова Црквене општине Светог Николе и Светог Саве у Диселдорфу, односно богослужбених места у Келну, Оснабрику, Ахену, Бохолту и Вуперталу, наиме, стојим овде у име свих верника са простора где је покојни Душан засејао семе наше древне православне вере као активни члан своје Светосавске Цркве. Као представних оних који би сигурно данас волели да буду присутни на сахрани, да се опросте овде од покојног Душана и да га заједнички са нама овако достојанствено отпрате у место последњег почивања, али не могу зато што живе много далеко, једнако остарели, исцрпљени и у немогућности. Стојим овде пред ковчегом и у име свих поштовалаца и пријатеља који су га волели, оних који су већ међу покојнима. Зато, чврсто верујем да се наш Леви Ђорђевић баш сада налази у њиховом окружењу и друштву. Овде бих подсетио све: када се роди једна беба, обично та беба једина плаче, док се родитељи и сви око бебе радују и веселе, међутим, овим приликама растанка и опроштаја, све је наопако, данас се радује Леви, јер иде код својих другова, код својих родитеља и сродника, код својих милих и драгих, док ми овде окупљени овде остајемо и тугујемо, плачемо, у тузи и са сузама не осећамо се пријатно. Знамо, наиме, да губимо овде на земљи једно добро срце и једног драгог и честитог Србина, земљака и брата. И да не би будућа покољења била лишена неких основних података о покојном Душану Ђорђевићу и о важним станицама његовог живота, нека буде речено још и ово:
Душко Ђорђевић, Леви како смо га од милоште звали, рођен је 15. марта 1925. у Великој Плани. Током Другог светског рата придружио се Српском добровољачком корпусу, а после потпуног слома Краљевине Југославије 1945. емигрирао је у Италију где је завршио гимназију. Првобитно је био смештен у избегличком логору у Вићенци код Венеције, а касније је премештен у Еболи јужно од Напуља. Године 1947. прелази у Немачку у избеглички логор Минстер, близу Оснабрика. Из потребе да утврди своје испрекидано школовање поново завршава гимназију на немачком језику и уписује економски факултет у Минстеру. Током студија је радио различите послове, а између осталог је држао и часове енглеског језика. По завршетку студија прелази у Келн на радио станицу Дојче веле где остаје све до свог пензионисања. Послодавци су га похвалили да је стекао пензијски стаж без иједног дана боловања. Учествовао је веома активно у црквеном животу Диселдорфске парохије, једне од првих српских парохија у покрајини Северна Рајна и Вестфалија. Кроз све деценије његовог добровољног ангажовања, Душко је био десна рука надлежном пароху проти Добривоју Ћилерџићу, омиљен код свих верника парохије Диселдорфске и уопште у народу. У структури Црквене општине Душко је као изузетно поверљив и верни члан био више година најпре благајник и затим Председник црквене општине, а многим својим новчаним прилозима постао је и њен велики добротвор. У току велике трагедије грађанског рата на тлу бивше Југославије (1992-1995), Душко се одмах укључио у добротворни рад за наш народ, на нивоу своје црквене општине, те је пуно помагао у скупљању и дељењу помоћи пострадалом народу на васцелој територији Босне, Српске Крајине и Србије. Благодарећи свом одличном познавању немачког језика и законских прописа, покојни Душко је много помагао нашим српским емигрантима да се што боље снађу у мрежи немачког законодавства и у овој земљи лакше прилагоде своје животе. На тај начин је постао врло омиљена личност међу свим Србима у Немачкој и широм Европе. Као човек је био принципијелан, праведан и дисциплинован и то исто је тражио и од својих суграђана. Био је човек старог кова, са старим патријархалним васпитањем и вредностима, али се трудио да пружи помоћ и добронамерни савет и млађим генерацијама кад код је то могао. Ценио је рад и поштење, а сваку своју одлуку би најпре више пута испитао судом разума и вере, пре него што би је коначно донео. Ненаметљив али одлучан и непоколебљив у својим схватањима, као човек који је волео миран живот, који је са великим интересовањем пратио свет медија и информисања, братољубив и пун разумевања за своје ближње и пријатеље – предао је у тишини своју душу Господу Богу, у среду 22. јула 2015 ујутру, у сну, благо и мирно.
Драга и ожалошћена супруго Миро, ми овде окупљени и сви поштоваоци твога покојног мужа желимо овде заједно да тугујемо с тобом да би подносила, у границама духовног разума, овај бол растанка са твојим мужем, са овим заслужним Србином који је сигурно сав твој живот улепшао и својом добротом отворио велике духовне видике, јер и зато стојимо сви ми данас овде, у великом броју, као поштоваоци и пријатељи покојног Душка опраштајући се од њега и достојно испратећи га из овог света у онај. У то име, сви ми теби кажемо хвала на свему што си учинила да му узвраћаш поводом његове изгубљене Отаџбине, што си му надокнадила све оно што је изгубио. Ако је Србија, како је рекао, била и остала његова изгубљена мајка, ти си му кроз све године заједничког живота пружила нове наде и нове визије. Благодарећи тој твојој љубави, хвала Богу, Душан је вративши се у своју родну груду доживео ову дубоку старост, и да мирно оконча свој земаљски живот овде где га је и започео. Када гледамо сада натраг, мало је све то у поређењу са оним што је могао да учини за свој народ да је остао у својој омиљеној Краљевини Југославији, да није емигрирао, какво би тек овде у отаџбини стекао велико пријатељство? Али таква је била његова судбина, међутим, ми верујемо да ће он и од сада својим молитвама Богу да окрепи нас који овде остајемо. Нека би ми сви из његовог живота извукли потребне поуке, нарочито младе генерације, како би образовали оно што је Душко увек желео, једну велику хришћанску породицу, знајући да свакако потичемо из различитих породица и фамилија, али да већ имамо једно заједничко презиме, а то је: Хришћани! Тако да подражавамо наше претке, међу њима и покојног Душана, да будемо солидарни, да једне друге поштујемо и волимо, да се посећујемо и подржавамо, да помажемо ближње, и братољубиво стојимо на располагању свима за све и ради свега. Треба да учимо од наших славних предака који су нам толико тога драгог и лепог предали. Нека теби, драга Миро, буде хвала, и од Бога и од људи, за све што си учинила за живот твога мужа. Не можемо да пренебрегнемо чињеницу да је навршио 90 година свога живота, и да твоја помоћ у последњим годинама није била само морална и добротворна, већ управо сконцентрисана на физичку, телесно-неговатељску помоћ, дакле све си пружила што једна узорна супруга може да пружи своме мужу, све што си могла то си од себе дала, и свему томе што си учинила, и у његово име и у наше, теби хвала од Бога и од људи. Нека би Господ подарио вечни покој душе незаборавном рабу свом Душану, да му буде вечни спомен, вечни спомен, вечни спомен….
