Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј увео је 7. септембра 2014. године на светој архијерејској Литургији у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру, Преосвећеног г. Сергија, у трон Епископа средњоевропских.
Патријарху српском г. Иринеју саслуживали су Митрополит Цариградске патријаршије за Немачку г. Августинос, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Епископ бачки г. Иринеј, Епископ бихаћко-петровачки г. Атанасије и Епископ брегалнички г. Марко. Богослужењу су присуствовали и епсикопи будимски Лукијан, зворничко-тузлански Хризостом, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, аустријско-швајцарски Андреј, моравички Антоније и стобијски Давид.
Такође, саслуживали су и архимандрит Јероним Мочевић, изабрани Епископ јегарски, схи-архимандрит Василије Гролимунд, архимандрити рмањски Серафим, архимандрит Василије, игуман манастира Клисине, архимандрит Варнава, игуман манастира Трескавац, протојереј-ставрофор Ђорђе Трајковић, архијерејски намесник за Баварску, протојереј-ставрофор Неђо Јањић, архијерејски намесник за Северну Рајну и Вестфалију, протојереј Борисав Симић, архијерејски намесник за Северну и Источну Немачку, протођакон Дамјан Божић и ђакони Владимир Руменић и Никола Перковић.
У евхаристијском сабрању учешћа су узели монаси и монахиње из испоснице Благовести Пресвете Богородице и преподобног Јустина Ћелијског у Ајтерфелду, манастира Светог Спиридона (Гајлнау), Рмња, Трескавца, Глоговца…
Свечаном богослужењу присуствовали су потпредседник Владе Србије и министар иностраних послова Ивица Дачић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, викарни бискуп Хајнц-Гинтер Бонгартц (Католичка Црква у Немачкој), пречасни др Мартин Илерт (Евангелистичка црква у Немачкој), потпредседник парламента Доње Саксоније Клаус Петер Бахман и градоначелник Химелстира Алфонс Брунс.
На крају Божанске Литургије одлуку Светог Архијерејског Сабора прочитао је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а у трон Епископа Епархије средњоевропске г. Сергија су увели су Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Епископ бачки г. Иринеј.
Уручивши архијерејски жезал Преосвећеном епископу г. Сергију, Његова Светост Патијарх српски г. Иринеј пожелео је свако добро од Господа новом епископу похваливши његове предходнике који су са муком стварали епархију у коју он долази. Будући да је и сам епископ Сегије познат као радна особа, Његова Светост га подсећа и подстиче да дела још више кроз љубав и жртву са народом и свештницима увек показујући и учећи својим примером. Српски патријарх обраћање је завршио епископу Сергију речима очинске поуке, подршке и љубави. Затим се Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и свим присутнима обратио Епископ средњоевропски г. Сергије рекавши:
Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства, браћо и сестре, драги моји епархиоти Богомчуване Епархије средњоевропске у чији сам трон, као законити епископ који свједочи Истину и чува вјеру Светих Отаца, милошћу Пресвете Тројице управо уведен! Домострој спасења, кога је припремио Господ за човјека и свеукупну твар коју је предвјечно заволио, почива на добровољној жртви Његовог Јединородног Сина. „Логос постаде Тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јн 1, 14). Свједочи још на једном мјесту Свето Писмои то, да је Бог толико заволио свијет да је за његов живот дао свога Јединродног Сина. Никада Син не чини ништа без Оца, а ни Отац без Сина нити Свети Дух без присуства и сарадње остале две личности Свете Тројице. Пресвета Тројица наш Бог и наш Господ јесте дакле жива и животворна слика, темељ на ком почива наша Света Саборна и Апостолска Црква. Као што је Бог православних хришћана једна наднебесна, жива и реална заједница Оца,Сина и Светога Духа у вјечној љубави, управо тако се и у животу хришћана кроз вјеру остварује заједница са Светом Тројицом. Ми говоримо заправо о богослужбеном и светотајинском животу Цркве. У Цркви, том благодатном црквеном организму, мјесто епископа одређено је, на првом мјесту, оном тајанственом службом, светом Литургијом – која је опет и изнова величанствена пројава Свете Тројице у свијету, слика благословеног сабрања којим се небо спушта на земљу а земља прославља небеса.
Браћо и сестре, љубљени у Христу, сви смо позвани на ово саборно дијело, на изградњу Цркве Божје, на упорно надзидавање Небеског Јерусалима. Не обмањујмо се да је он недостижан и далек. Сјетимо се оних ријечи Господњих да је „Царство Небеско унутра у нама“! Присјетимо се оне слике хришћанске заједнице коју је у надахнућу имао апостолски отац Јерма, који је написао Пастир, важан спис који директно и по старини и по духу проистекао из Светих Јеванђеља. У једном његовом виђењу Црква је приказана као сигурна кула у којој обитавају свети и освештани људи, они коју су остварили заједништво са Богом. Ту благословену кулу изграђују седам жена, управо седам врлина, а то су: Вера, Уздржање, Простота, Незлобивост, Честитост, Наука и Љубав. И у нашим данима, вјерујемо Јерми, сваки онај ко има снагу да твори добра дела „боравиће у тој кули са светима Божјим“. У том ранохришћанском спису има поуке и за вишу црквену јерархију, јер писац Пастира каже: „Обраћам се вама који предводите Ццркву и који сте предстојатељи… Гледајте, дјецо, да Вас ваши раздори не лише живота вјечног“, јер знао је апостолски отац недостатке и искушења која долазе од људске природе.
У многим друштвима човјечанства гдје религија игра важну улогу, ауторитети у заједници јесу првенци власти и носиоци одговорности. А понајвише тако је у Хришћанству. Јер хришћански етос јесте новина за овај свијет јер је угњежден у срцу новога човјека, човјека по Христу који има тежњу ка вјечном животу, једењем небеске хране, тијела и крви Богочовјекове, учествовањем у светој Евхаристији. Човјек на тај начин постаје биће заједнице, а у таквој заједници он поприма улогу слуге. Такав је и наш Господ Исус Христос, који је као велики архијереј праслика сваке епископске службе у Цркви, о чему је свети апостол записао: „Јер немамо Првосвештеника који не би могао састрадати немоћима нашим, него Првосвештеника који је у свему кушан, као и ми, али без гријеха“. (Јевр. 5, 15). Молимо се благоме Спаситељу нашем данас и у све дане живота нашега, да нам надода снаге и моћи да приступамо „смјело престолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат за благовремену помоћ“ (Јевр. 5, 16), онако како је записао Свети апостол Павле. Браћо свештеници, саслужитељи и саприноситељи Богу Оцу велике жртве, будимо истински благодаритељи, будимо утјеха и слуге нашој браћи и сестрама. Имајмо, прије свега, мир међу собом. Тешка су времена, а још тежа ако грјешна људска природа остане тврда и упорна, ако су срца остану окамењена без оног окропљења крвљу искупљења Сина Божјег. Имајмо пред очима примјере из свештене историје како се због погрешака и истрајавања у греху губи благодат и како човјек пада од служења Богу Живом и Истинитом у таму адску, као што се десило синовима старозавјетног свештеника Ане, Офнију и Финесу који су презрели и „погазили жртву“. (1 Сам 2, 29) Не смијемо заборавити да служимо ону службу које ни свети ангели нису били удостојени!
Народе Божји, Нови Израиљу, крштен си у име Пресвете Тројице, причешћиван Крвљу и Тијелом Господа Исуса Христа, загледан си у Нови Јерусалим, тамогдје се налази твоја коначна отаџбина. Не смијеш на путу духовног узрастања да заборавиш истину да су твоји земаљски корјени свеотосавски, учвршћени подвизима и завјетима твојих светих предака, вијековима заливани благодатним енергијама црквене заједнице.
Господ Бог, господар историје, и теби је као и Старом Израиљу намјенио, по заслугама, улогу странственика у овоме свијету и вијеку. Улогу путника и то народа способног да превали велика пространства. Велики књижевник нашег језика рекао је да „нема смрти, има сеоба“. За свако кретање треба имати храброст, ми хришћани знамо да је покрет према Богу и заједница са Богом управо подвиг, покрет, оно хитање у загрљај оца Аврама, праоца Старог и Новог Израиља у чијем звезданом потомству преко Светог Саве и Светог Симеона Немање сија и наше српско светосавско сазвежђе. Наш народ прати страдање, готово из свих догађања наше историје, а нарочито прошли двадесети вијек је томе свједок. Но, свети преци нам такође посвједочише да је у есхатону тј. Царству Божјем које долази, наш духовни одмор и наша величина. Сјетимо се сеобе Срба у време патријарха Арсенија Чарнојевића и најновијих сеоба и страдања нашег народа чије ране још носимо. Сва та принудна напуштања огњишта, нису била некаква безглава бјежанија, него увијек и народно преношење моштију, икона, свих предивних литургијских стварности. Многи од Вас су у таквим сеобама, нашли свој нови дом у овим благословеним просторима. Богомчувана Епархија средњоевропска је примјер како у гостољубивој средини великог њемачког народа, светосавски српски народ је саградио свој дом, а дошавши у ову дивну и благословену земљу, из разних разлога, да ли из економских или неких других друштвених, свеједно. Овдје је подигао богомоље или је затекао хришћанске домове молитве, у којима може да се моли Богу на свој вјековима навикнут и уобичајен начин. Упутимо поглед у историју, учимо се вазда, браћо и сестре, од учитељице живота, издвојимо битне свештене моменте из прохујалих вјекова. Сусрет цара Светог Римског Царства њемачке народности Фридриха Барбаросе и родоначелника светородне лозе Светог Симеона Немање утро је пут сарадњи српског и њемачког народа, показавши народима да борба за узвишене хришћанске идеале, отвара једини могући пут, који можда, због људске слабости није био довољно утабан и искоришћен.
Уведен и постављен у трон епископа богомчуване епархије средњоевропске, срце ми дрхти када се сјетим оних првих монаха, из мог физичког и духовног завичаја – из Крајине, који су у првој половини XVI века помагали сусједним јужнословенским народима, као зналци ћирилометодијевске писмености и преносиоци културе Свете браће Кирила и Методија. Били су посредници оних традиција, преводећи Свете Писмо и друге хришћанске књиге на народу разумљив језик. Српски православни монаси са Гламочког поља, Матија Поповић и Јован Малешевац, потицали су из крајева недалеко од манастира Рмња, гдје проведох неке од својих монашких година. Они су помагали хришћанским реформистима хрватске и словеначке народности, на једном културном прегнућу трудећи се око ћирилске штампарије у граду Араху (Arach). Ето, такво ткање Божје промисли открива се нама грешним људима и кроз више стољећа. Јер нисмо ми, браћо и сестре, овдје као православни Срби у Њемачкој, некаква друштвена случајност, него вјеровијесници и вјесници хришћанског братољубља, носиоци смисла и ширитељи евхаристијског погледа на свијет. Трудећи се да испунимо ријечи и заповјести нашег Господа и ширимо мрежу оцрковљења (Цркве) «до крајева васељене». Српски књижвеник Љуба Ненадовић је уочио важну карактеролошку црту немачког народа која треба и мора да буде школа за нас Србе, а она гласи: „Немци уважавају, примају и познају све што је код других народа добро“. Гете је цијенио српску епску поезију. Српски народни епос су многи други њемачки књижевници, баш као и он, преводили на свој језик. Историчар Леполод Ранке је проучавао српску прошлост, а његова „Историја српске револуције“ је књига која показује да они народи који су изгубили и повратили своју слободу, баш као српски народ, нису без поучне историје и не могу тако лако бити избрисани са историјске сцене. Оно најбоље код Срба, а то је светосавска култура, Њемци су итекако умели да вреднују.
Свeштена Епархија средњоевропска је богомчувана епископија помесне Српске Православне Цркве и стоји у духовном јединству са свима у Православној васељени који чувају вјеру Светих отаца и Васељенских сабора. Црква не може бити само административно поље, иако свакодневно искуство, због културолошких и других разлога овога свијета, увијек прави искушење видљивом јединству Цркве. Исте молитве за „оно што је потребно“ људском спасењу и заједници са Богом, приносимо и овдје у Њемачкој и другдје са нашом браћом Грцима, Русима, Бугарима, Македонцима, Грузинима… Такав јеванђелски дух је познат овој епархији, преко мојих претходника вредних сваког помена, владике Лаврентија и владике Константина. Велика је плата њихова на небесима! Ми се дакле молимо Богу, браћо и сестре, за сваку власт, а нарочито се молимо за ону која је прострла разумне и мудре законе и која не дира у најсветије богослужење наше Свете Цркве. Зато сам сигуран, да ће моји епархиоти као грађани „небеског Јерусалима“и даље бити добри, одани грађани и поштоваоци закона и уредби њемачке државе.
Трепери и гори моје срце у које је положен залог епископске службе, преко ваших светих руку, Ваша Светости, оче духовни и сапрестолниче историјског и животворног свештеног трона Светог Саве, првог архиепископа и просветитеља народа српског. Кажем, гори моје срце најсветији оче наш Иринеју, да се ова епархија нашег расејања која ми је дата на духовно руковођење, још више веже за отачаство српско, за свештени трон кога ви држите, а на коме су сједили патријарси „српских и поморских земаља, Илирика и обе стране Подунавља“. Велика је и тајновита историја нашег народа и Цркве Светосавске, на зато што није проучавана, него зато што из ње извиру поруке великих стремљења, богочовјечанских идеала и постигнутих предачких циљева ка којима као садашњи нараштај морамо да тежимо.
Молимо се милостивом и човјекољубивом Богу да обилато излије свој благослов на читаву Епархију средњоевропску како би она била здрави сасуд Духа Светога и понос цјелокупне Православне Цркве „насаждене на востоцје“ (од Истока) која остаје „стуб и тврђава истине“, а коју ни „врата адова неће надвладати“. Aмин.
Свечаност устоличења Епископа средњоевропског настављена је трпезом љубави у епархијском центру у Хилместиру. Присутним асу се овом приликом обратили Митрополит Цариградске патријаршије за Немачку г. Августинос, викарни Бискуп Хајнц-Гинтер Бонгартц у име Католичке Цркве у Немачкој, др Мартин Илерт у име Евангелистичке Цркве у Немачкој, потпредседник парламента Доње Саксоније Клаус Петер Бахман, министар Ивица Дачић, градоначелник Химелстира Алфонс Брунс, члан ЕУО Епархије средњоевропске Драган Митровски, протојереј-ставрофор Милан Пејић, Епископ средњоевропски Сергије и Патријарх српски Иринеј.
Беседа епископа Сергија на немачком језику
Im Namen des Vaters und Sohnes und Heiligen Geistes,
Eure Heiligkeit, Eure Eminenzen, Exzellenzen, Brüder und Schwestern, meine lieben Eparchioten der Gottbehüteten Diözese für Mitteleuropa, auf deren Thron ich als zuständiger Bischof, der die Wahrheit bezeugt und den Glauben der Heiligen Väter behütet, mit der Gnade der Allheiligen Dreiheit gerade eingeführt wurde!
Die Heilsordnung, die der Herr bereitet hat für den Menschen und alle Geschöpfe, die Er vor aller Zeit liebgewonnen hat, gründet sich auf die freiwillige Opfergabe Seines einziggezeugten Sohnes. „Und das Wort ist Fleisch geworden und hat unter uns gewohnt und wir haben Seine Herrlichkeit gesehen, die Herrlichkeit des einziggezeugten Sohnes vom Vater, voll Gnade und Wahrheit“ (Joh. 1, 14).
Die Heilige Schrift bezeugt noch an anderer Stelle, dass Gott die Welt so sehr geliebt hat, dass Er für deren Leben Seinen einziggezeugten Sohn hingegeben hat (Joh. 3, 16). Niemals macht der Sohn etwas ohne Seinen Vater, so wie der Vater ohne Seinen Sohn, noch der Heilige Geist ohne Gegenwart und Mitwirkung der anderen beiden Personen der heiligen Dreiheit. Die Allheilige Dreiheit, unser Gott und unser Herr, ist daher das lebendige und lebendigmachende Bild, das Fundament, auf welchem unsere Heilige, Katholische und Apostolische Kirche sich gründet. Wie ja Gott für die orthodoxen Christen eine überhimmlische, lebendige und reale Gemeinschaft des Vaters, des Sohnes und des Heiligen Geistes in ewiger Liebe ist, wird gerade so auch im Leben der Christen durch den Glauben die Gemeinschaft mit der Heiligen Dreiheit verwirklicht. Wir sprechen dabei über das Leben der Kirche im Gottesdienst und in den Heiligen Mysterien. In der Kirche, diesem segensreichen kirchlichen Organismus, ist der Platz des Bischofs, zuallererst, diesem mystischen Dienst bestimmt, der Heiligen Liturgie – die wieder und erneut eine übermächtige Manifestation der Heiligen Dreiheit in der Welt ist, ein Bild der gesegneten Zusammenkunft, durch die sich der Himmel auf die Erde herablässt und die Erde den Himmel feiert.
Brüder und Schwestern, in Christus Geliebte, wir alle sind zu diesem gemeinschaftlichen Werk berufen, zum Ausbau der Kirche Gottes, zum ausdauernden Aufbauen des himmlischen Jerusalems. Lassen wir uns nicht verwirren, dass es nicht erreichbar und entfernt sei. Erinnern wir uns an die Worte des Herrn, dass „das Königtum der Himmel in uns ist (Lk. 17, 21)“! Erinnern wir uns an das Bild der christlichen Gemeinschaft, das es in der Inspiration des Apostolischen Vaters Hermas hatte, der das Buch „der Hirte“ schrieb, eine wichtige Schrift, die direkt und nach dem Alter und dem Geist aus dem Heiligen Evangelium hervorgegangen ist. In einer seiner Visionen ist die Kirche als ein sicherer Turm gezeigt, in der heilige und geweihte Menschen weilen, welche die Gemeinschaft mit Gott erfüllt haben. Diesen gesegneten Turm bauen sieben Frauen, gerade sieben Tugenden, und das sind: Glaube, Maßhaltung, Einfachheit, Arglosigkeit, Ehrenhaftigkeit, Wissen und die Liebe. Auch in unseren Tagen, glauben wir Hermas, „wohnt“ jeder, der die Kraft besitzt gute Taten zu verrichten, „mit den Gottesheiligen in diesem Turm“. In dieser frühchristlichen Schrift gibt es eine Belehrung auch für die höhere Kirchenhierarchie, denn der Verfasser des Hirten sagt: „Ich wende mich an euch, die ihr die Kirche anführt und Vorsteher seid… Schaut, Kinder, dass euch eure Zwietracht nicht das ewige Leben entzieht“, denn der Apostolische Vater wusste den Mangel und die Versuchungen, die von der menschlichen Natur kommen.
In vielen menschlichen Gesellschaften, in welchen die Religion eine wichtige Rolle spielt, sind Autoritäten in Gemeinschaften Anführer und Verantwortungsträger. Dies ist am deutlichsten im Christentum zu spüren. Denn das christliche Ethos ist eine Neuheit für diese Welt, denn es ist eingenistet im Herzen des neuen Menschen, dem Christus gemäßen Menschen, der das Streben nach ewigem Leben hat, nach der Speise der himmlischen Nahrung, des Leibes und Blutes des Gottmenschen, nach der Teilnahme an der heiligen Eucharistie. Auf diese Weise wird der Mensch ein Wesen der Gemeinschaft, und in solcher Gemeinschaft erhält er die Rolle des Dieners. So auch unser Herr Jesus Christus, der als großer Hoherpriester jeden Bischofsdienst in der Kirche vorabgebildet hat, worüber der heilige Apostel schrieb: „Wir haben ja keinen Hohenpriester, der nicht mitfühlen könnte mit unserer Schwäche, sondern einen Hohenpriester, der in allem wie wir in Versuchung geführt worden ist, aber ohne Sünde“(Hebr. 4, 15).
Wir beten zu unserem guten Erretter, heute und an allen Tagen unseres Lebens, dass Er uns Kraft und Macht gibt, um „mit voller Zuversicht zum Thron der Gnade hinzutreten, damit wir Erbarmen und Gnade finden und so Hilfe erlangen zur rechten Zeit“ (Hebr. 4, 16), wie es der heilige Apostel Paulus schrieb.
Brüder im Priesteramt, Mitzelebranten und Mitdarbringer dem Gott-Vater des großen Opfers, seien wir die wahren Dankgeber, seien wir die Tröster und Diener unserer Brüder und Schwestern. Haben wir, vor allem, Frieden unter uns. Es sind schwere Zeiten, und noch schwerer, wenn die sündige menschliche Natur starr und hartnäckig bleibt, wenn unsere Herzen versteinert bleiben ohne jene Blutbesprengung der Loskaufung des Sohnes Gottes. Wir sollen die Beispiele aus der geheiligten Geschichte vor Augen haben, wie man durch Fehler und in Beharrung in Sünden die Gnade verliert und wie der Mensch vom Dienst für den lebendigen und wahrhaften Gott in die Finsternis des Hades fällt. Genauso wie es den Söhnen des alttestamentlichen Priesters Hanna, Hophni und Pinehas, geschah, welche „das Schlachtopfer“ geringgeachtet und „‹mit Füßen› getreten“ haben (1Sam. 2, 29). Wir dürfen nicht vergessen, dass wir dem Amt dienen, dessen selbst die heiligen Engel nicht gewürdigt wurden!
Volk Gottes, Neues Israel, getauft bist du im Namen der Allheiligen Dreiheit, hast teilgenommen am Blut und Leib des Herrn Jesus Christus, richtest das Augenmerk auf das Neue Jerusalem, dort wo sich dein endgültiges Vaterland befindet. Du darfst nicht auf dem Weg deines geistigen Aufwachsens die Wahrheit vergessen, dass deine irdischen Wurzeln die des Heiligen Sava sind, gefestigt durch Heldentaten und Gelöbnisse deiner heiligen Vorfahren, die über Jahrhunderte mit den gnadenreichen Energien der Kirchengemeinschaft begossen wurden.
Der Herr Gott, der Herrscher der Geschichte, hat dir wie dem Alten Israel nach Verdiensten die Rolle eines Fremden in dieser Welt und Zeit bestimmt, die Rolle eines Reisenden und das eines fähigen Volkes, auf dass es große Weiten zurücklege. Ein großer Schriftsteller unserer Sprache sagte: „Es gibt keinen Tod, es gibt Wanderungen“. Für jedes Bewegen braucht man Mut; wir Christen wissen, dass die Bewegung zu Gott und die Gemeinschaft mit Gott gerade eine Heldentat ist. Die Bewegung, dieses Eilen in die Umarmung des Vaters Abrahams, dem Erzvater des Alten und Neuen Israels, in dessen sternerner Nachkommschaft über den Heiligen Sava und den heiligen Symeon Nemanja auch unser serbisches Svetosavlje-Sternbild strahlt.
Das Leiden begleitet unser Volk, nahezu aus allen Ereignissen unserer Geschichte, und vor allem ist es im letzten zwanzigsten Jahrhundert ein Zeuge dafür geworden. Aber unsere heiligen Vorfahren bezeugten uns auch, dass im Eschaton, d.h. im künftigen Königtum Gottes, unsere geistige Erholung und unsere Größe kommen wird. Erinnern wir uns der Wanderung der Serben in der Zeit des Patriarchen Arsenije Čarnojević und der neuesten Wanderungen und Leiden unseres Volkes, deren Wunden wir noch immer tragen. Alle diese gezwungenermaßen verlassenen Herdstätten waren nicht irgendwelche kopflosen Fluchten, sondern immer auch eine vom Volk vollzogene Übertragung der Reliquien, Ikonen, aller wunderschönen liturgischen Wirklichkeiten. Viele von euch haben in solchen Wanderungen ihr neues Heim in diesen gesegneten Gebieten gefunden.
Die Gottbeschützte Diözese für Mitteleuropa ist ein Beispiel, wie in der gastfreundschaftlichen Mitte des großen deutschen Volkes das serbische Volk des Heiligen Sava sein Heim erbaut hat, und wie es in dieses herrliche und gesegnetes Land aus verschiedenen Gründen gekommen ist, sei es aus ökonomischen oder aus anderen gesellschaftlichen Gründen, wie auch immer. Hier hat es Gotteshäuser erbaut oder christliche Gebetsorte gefunden, in welchen es zu Gott auf seine seit Jahrhunderten gewohnte und gebräuchliche Art beten kann.
Unternehmen wir einen Blick auf die Geschichte, lernen wir fortwährend, Brüder und Schwestern, von der Lehrerin des Lebens, nehmen wichtige, geheiligte Momente aus den vorübereilenden Jahrhunderten. Die Begegnung des Kaisers des Heiligen Römischen Reiches Deutscher Nation, Friedrich Barbarossa, mit dem Stammvater des heiliggeborenen Weinstocks des heiligen Simeon Nemanja führte den Weg zur Zusammenarbeit des serbischen und deutschen Volkes. Es zeigte beiden Völkern den Kampf für die erhabenen christlichen Ideale, öffnete den einzig möglichen Weg, welcher – vielleicht wegen menschlicher Schwächen – nicht genügend eingetreten und genutzt worden war.
Auf den Thron des Bischofs der Gottbeschützten Diözese für Mitteleuropa eingeführt und gestellt, zittert mein Herz, wenn ich mich an die ersten Mönche aus meiner leiblichen und geistigen Heimat – aus der Krajina – erinnere, welche in der ersten Hälfte des 16. Jahrhunderts den benachbarten südslawischen Völkern geholfen haben, als Kenner der Schriften und Überlieferer der Kultur der Heiligen Brüder Kyrill und Method. Sie waren Vermittler ihrer Traditionen, Übersetzter der Heiligen Schrift und anderer christlicher Bücher in die volkstümliche Sprache. Die serbisch-orthodoxen Mönche vom Glamoč Polje, Matija Popović und Jovan Maleševac stammten aus den Gebieten unweit vom Kloster Rmanj, wo ich einige meiner Mönchsjahre verbracht habe. Sie haben den christlichen Reformern der kroatischen und slowenischen Volkszugehörigkeit bei einem kulturellen Bestreben geholfen, wobei sie sich um die Kyrill-Druckerei in der Stadt Arach bemühten. Solch ein Gewebe der Vorsehung Gottes offenbart sich uns sündigen Menschen auch durch weitere Jahrhunderte. Denn wir sind nicht, Brüder und Schwestern, hier als orthodoxe Serben in Deutschland irgendein gesellschaftlicher Zufall, sondern Glaubensverkünder und Verkünder christlicher Bruderliebe, die Träger des Gedankens und Verbreiter des eucharistischen Blickes auf die Welt. Wir sollen uns bemühen, das Wort und die Gebote unseres Herrn zu erfüllen und das Netz der Kirche „bis ans Ende der Welt“ zu verbreiten.
Ein großer und vor nicht allzu langer Zeit verstorbener serbischer Historiker, Professor der Belgrader Universität, hat geschrieben, dass „das serbische Ansehen der Deutschen allmählich entstanden ist und über lange Zeit seinen entgültigen Rahmen erhielt. In ihr haben sich Durchbrüche deutscher Armeen auf den europäischen Südosten eingeflochten und serbische Wanderungen, Reisen und Schulungen durch Mitteleuropa, so auch die zweihundertjährige Nachbarschaft und dadurch eine unmittelbare Verbindung zweier Völker“.
Der serbische Schriftsteller Ljubo Nenadović hat eine wichtige charakteristische Linie im deutschen Volk bemerkt, welche für uns Serben eine Lehre sein soll und muss, die wie folgt lautet: „Die Deutschen achten, empfangen und erkennen alles, was in den anderen Völkern gut ist“.
Goethe hat die serbische Epos-Poesie geschätzt. Das serbische Volksepos haben viele andere deutsche Schriftsteller, wie auch er, in ihre Sprache übersetzt. Der Historiker Leopold von Ranke hat die serbische Vergangenheit erforscht, und seine „Geschichte der serbischen Revolution“ ist ein Werk, welches zeigt, dass die Völker, die ihre Freiheit verloren und zurückgewonnen haben, so wie das serbische Volk, nicht ohne lehrreiche Geschichte sind und nicht so leicht von der Geschichtsszene ausgetilgt werden können. Das beste bei den Serben, und zwar die Heilig-Sava-Kultur, haben die Deutschen wie kein anderer wertschätzen können.
Die geheiligte Diözese für Mitteleuropa ist ein gottbeschütztes Episkopat der kanonischen Serbisch-orthodoxen Kirche und steht im geistigen Einklang mit allen Kirchen in der Orthodoxen Ökumene, welche den Glauben der Heiligen Väter und der Ökumenischen Konzile bewahren. Die Kirche kann nicht nur ein administratives Gebiet sein, obwohl die tägliche Erfahrung – aus kulturellen und anderen Gründen dieser Welt – immer Versuchung für die sichtbare Einheit der Kirche macht. Die gleichen Gebete um „das, was notwendig ist“ für das menschliche Heil und die Gemeinschaft mit Gott, bringen wir auch hier in Deutschland und überall dar, gemeinsam mit unseren Brüdern, den Griechen, Antiochenern, Russen, Rumänen, Bulgaren, Mazedoniern, Georgiern …
Solch ein Geist des Evangeliums ist dieser Diözese vertraut durch meine Vorgänger, die aller Erwähnung wertgeschätzten Bischöfe Lavrentije und Konstantin. Groß ist ihr Lohn in den Himmeln!
Wir beten also zu Gott, Brüder und Schwestern, für jede Regierung, und vor allem beten wir für diejenige, die vernünftige und weise Gesetze beschließt und die nicht in den heiligsten Gottesdienst unserer Heiligen Kirche eindringt. Deshalb bin ich sicher, dass meine Eparchioten als Bürger des „himmlischen Jerusalems“ auch weiterhin gute, ergebene Bürger und Ordnungshüter der Gesetze und Gebote des deutschen Staates bleiben.
Es bebt und brennt mein Herz, in welches das Unterpfand des episkopalen Dienstes gelegt ist durch Eure heiligen Hände, Eure Heiligkeit, mein geistlicher Vater und Mitthronender auf dem geschichtlichen und ehrwürdigen, heiligen Thron des Heiligen Sava, des ersten Erzbischofs und Erleuchters des serbischen Volkes. Ich sage, mein Herz brennt, unser heiligster Vater Irinej, damit sich diese Diözese unserer Diaspora, welche mir zur geistlichen Obhut übergeben wurde, noch mehr ans serbische Vaterland binde, an den heiligen Thron, den Sie innehaben und auf dem die Patriarchen „des serbischen Landes und der Küstengebiete, des Ilyricum und der beiden Seiten der Donau“ saßen.
Es ist eine große und geheimnisvolle Geschichte unseres Volkes und der Kirche des Heilig-Savatums, nicht deswegen weil sie nicht erforscht, sondern weil aus ihr Botschaften großen Trachtens, gottmenschlicher Ideale und erlangter Ziele der Vorfahren entspringen, welchen wir als deren gegenwärtige Nachkommen nachstreben sollten.
Wir beten zum erbarmungsreichen und menschenliebenden Gott, dass er großzügig seinen Segen auf die ganze Diözese für Mitteleuropa ausgieße, damit sie ein gesundes Gefäß des Heiligen Geistes sei und der Stolz der gesamten Orthodoxen Kirche, die „Anpflanzung gen Osten (Gen. 2, 8)“, welche „die Säule und das Fundament der Wahrheit (1 Tim. 3, 15)“ bleibt, und welche „nicht einmal die Pforten des Hades überwältigen werden (Mt. 16, 18)“.
