Браунау на Ину има у топографији терора проминентно негативно место будући да се у њему налази кућа у којој се родио диктатар и немачки рајхс-канцелар Адолф Хитлер (Hitler-Geburtshaus). Овај историјски случајни факт је белег срама овог питорескног места на обали реке Ин. У међувремену је Браунау прерастао у место активног неговања културе сећања и спомена на жртве рата и националсоцијализма. Тако је 1989.г. један такозвани Mahnstein из концентрационог логора у Маутхаузену пренесен у Браунау односно Салцбуршко предграђе Браунауа (Salzburger Vorstadt in Braunau) пред родну кућу диктатора.
Од тада се сваке године одржавају спомени (Gedenkstunde) у част жртвама рата и националсоцијализма. Ове године је градоначелник Браунауа г. Ханес Вајдбахер позвао Преосвећеног Епископа Андреја Ћилерџића као проминентног госта-беседника да буде свечани говорник на овогодишњем комеморативном скупу. Овај свечани скуп је отворио градоначеник г.Вајдбахер кратким поздравним словом поздравивши представнике присутне локалне и надрегионалне политичке проминениције, између стаих и градоначелника из суседног Зимбаха на Ину, г. Шмида, те црквених великодостојника, како православних, тако и римокатоличких, након које је ”Демократски хор” Браунауа интонирао један мотет негдашњег кантора из 17. века у цркви Светог Николаја у Лајпцигу, цркви која је постала символ отпора комунистичком игу у ДДР(у), којим и је и отпочела ”мирољубива револуција” и пад зида који је раздвајао Источну Немачку од осталих земаља.
Погледајмо у кратким цртама основне тезе ове Епископове беседе: Преосвећени Владика Андреј је у својој беседи најпре изразио благодарност за прво учешће једног Православвног Епископа на овом комеморативном сабрању на позив градоначелника Вајдбахера и г. Вернера Форстера, вицепредеседника Удружења за савремену историју у Браунау и члана комитета за Маутхаузен у Аустрији.
У једној реторикој парафрази једне тезе из свечане беседе прошлогодишњег почасног беседника на овом скупу, проф. Пелинке, Преосвећени Епископ Андреј је повукао паралелу између мреже све гушћих политичких конвенција под егидом Уједињених нација и области хришћанског и интер-религиозног дијалога и настојања да се очува независност са једне стране, али са друге стране покаже и солидаритет са њиховом растућом одговорношћу. Таква парафразирана одговорност је изазов нашег времена, будући да тај процес узима различите фундаменталистичке форме, те се у традиционалним хришћанским и сада секуларним сферама Запада, рађају нови покрети који би радо стекли утицај на јавни живот у културну свест. Државно начело суверенитета одражава представе о слободи као аутономији, какао на индивидуалном, тако и на колективном плану. Модерна уставна држава заштићује индивидуалну слободу али и поставља правне границе да би њима штитила ту исту слободу и достојанство свих грађана.
Убрзани процес глобализације са својим консеквенцама у области културног и моралног заједништва у друштвима водио је ка томе да је потрага за укорењењем индивидуалног и колективног идентитета поралса. Уверења модерне – вера у неограничени раст/прогрес, доминација научног рационалитета и наводна неизбежност процеса секуларизације односно да ће они прожети свеколики преображај у политичким системима, показао се као проблематичан. Сада се назире преображај посебно у споју са најновијим терористичким атентатима и политичким немирима и хаотичним збивањима на Блиском Истоку. Ранији оптимизам да напредак вечно траје је у своме темељу погрешен. Многи људи траже, истиче Владика Андреј, смисао свога живота у потрази за сопственом припадношћу, да би се ослободили религиозних и глобалних система са претензијом на апсолутност.
Религиозни фундаменталисти и традиционалисти желе да васпоставе апослутни ауторитет вере и морала. Они одбацују тековину модерне – разлику између профаног и светог и теже конституисању религије која је једина у центру живота друштва (теократије). Екуменски покрет је морао, истиче Владика Андреј, у својој прединституционалној фази, дакле још пред Други светски рат да се хрве са таквим надирањем секуларне културе, научног рационализма и материјализма.
Временом је тај хибрис , након златног времена привредног препорода и техничких револуција, постао израз ”достојанственог света”.
Уместо у статичним категоријама ”хришћанског поретка” или једне хришћанске културе, екумена је добила сасвим нову шансу да смер процеса друштвеног преображаја саодређује. Тако је екумена постала правозаступник религиозних слобода и начела основних људских права, адвокат државноправности и уважавања плуралносту култура и религија. У којој мери је таква екуменска свест видљива показује се најбоље на примеру терористичких атентата почев од септембра 2001.г., посебно након Париза и Брисела.
Хришћанске цркве у Аустрији – и то је била ефективна кода ове упечатљиве беседе – су се храбро суочиле са тим карактеристичним одликама нашег секуларног света у контексту живота и сведочанства цркава и религија током друге половине 20. века и до данас руководиле.
Пред чињеницом да се конфликти на Блиском Истоку заоштравају и прилив многобројних миграната не јењава, као и пред чињеницом насиља исламистичких терористичких група, не сме никако да постане спорна.
Аустрија је изградила густ мрежу интеркултурних односа благодарећи пре свега многим хришћанским иницијативама, црквеним саветима, радним хрупама и комисијама за дијалог, које би и убудуће требало да подстичу интеррелигиозну узајамност која је постала одлучна карактеристика и символ идентитета. Овим апелом је Преосвећени Владика окончао своју беседу са реторичком бравуром.
Рецимо на крају да су овај комеморативни скуп саорганизовали Удружење за савремену историју (Verein für Zeitgeschichte), Комитет за Маутхаузен и градска управа. Комеморација је окончана једном композицијом композитора који је био заточен у концентрационом логору у Дахауa, чији је музички лајт-мотив био слоган – „Arbeit macht frei“ који је стајао на уласку у овај злогласни логор. Градоначелник Вајдбахер је бираним речима изразио своју благодарност пре свега Преосвећеном Епископу Андреју на свечаној и мудрој беседи, као и свим учесницима овог комеморативног сабрања у почаст жртвама рата и националсоцијализма.
Протођакон Зоран Андрић
