Eminenz,
sehr geehrter Herr Kardinal,
Exzellenzen,
liebe Amtsbrüder im Episkopat,
liebe hochwürdige Amtsbrüder,
Priester und Diakone,
liebe Brüder und Schwestern in Christo,
Christus ist auferstanden! Χριστός ἀνέστη! Христос воскресе!
Овај час јесте свечани, молитвени и радосни час када Ви, Ваша Узоритости (Eminenz), својом пастирском одлуком, надахнути љубављу Христовом, у име Цркве којој припадате и свим својим бићем служите, предајете Српској Православној Цркви, однoсно њеној Црквеној општини у Бечу, поклон непроцењиве вредности – овај предивни свети храм са пратећим обjектима – на трајну литургијску употребу, у славу Божју и на спасење многих који ће се у њему молити, као што је било и до сада, од дана када је саграђен до дана данашњег. Шта да кажем у таквом часу, удостојен – не по својим заслугама него искључиво по милости и доброти Господа нашега – да у име своје Цркве примим из Ваших часних руку тај дар Ваше љубави и љубави Ваше апостолске Цркве као целине? Могу само да изразим најтоплију благодарност најпре Господу и Спаситељу свих нас, Дародавцу свих добара у времену и у вечности, и Светоме Духу Његову Који нас надахњује на дела љубави, а одмах затим Вама, Ваша Узоритости, и Цркви коју Ви оличавате (персонификујете) и иконизујете овде у граду Бечу, у Аустрији и много, много шире.
Црква је и по својој природи и по својој мисији Католичанска (Саборна, Сабóрнаја), свобухватна (allumfassend), „шира од небесâ” јер оприсутњује, hic et nunc, – најпре на светој Евхаристији, а потом и у свему што сведочи и дела, – будуће Царство Божје. Прво од њених сведочења и дела јесте исповедање јеванђелске и апостолске вере. По тој вери, актуализованој у Литургији, она се паралелно звала – а и данас се зове – Православном Црквом. Придевикатолич(анс)ки и православни од давнине су синоними или бар комплементарни термини. Хришћанин не може бити истински католик уколико не исповеда православну веру, а не може бити ни православан уколико не живи духом католичанске пуноће и отворености Цркве. Јер, Православље није идеолошка или доктринарна припадност него егзистенцијална и доксологијска пракса. Другим речима, Православље се манифестује као Праводелање, Ортопраксија, а Праводелање није могуће без Православља као исповедања вере. Православље и Праводелање, Ортодоксија и Ортопраксија, догма и етос, јесу једна реалност: можемо их разликовати, али их не можемо раздвајати.
У Вашој личности, Еминенцијо, и у Вашој одлуци да поклоните нашој Цркви ову бечку светињу усуђујем се да препознам превазилажење антиномије Исток – Запад и трагичног прекида општења међу Црквама Истока и Запада у другом миленијуму хришћанске историје. У том контексту, Ви харизматично сведочите католицитет Цркве, а својом ортопраксијом сведочите, такође, дух и традицију Православне Цркве. Нека Вам Господ, Вечни Првосвештеник Цркве и Епископ душа наших, узврати за то, а не ми, слаби људи! Искрено се питам да ли бисмо ми православни, у граду у којем смо већина и доминантна Црква, а римокатолици мањина, били способни за ортопраксију за коју сте се Ви показали и способним, и призваним, и храбрим. Хвала Вам!
Останимо у заједници љубави, у име Христово, до дана – историјског или есхатолошког – када се можемо надати и пуној заједници у Тајни Тела и Крви Једнога Господа и Спаса нашега, Исуса Христа, Којему слава у векове векова! Амин.