- април
По благослову Његовог Преосвештенства, Епископа Андреја, група од 19 особа је кренула на пут у обилазак светиња Српске православне цркве коју је предводио протојереј-ставрофор Мирослав Симијоновић.
- априланакон вечерње молитвесе кренуло на пут. Стигли смо у манастир Јасеновац пред почетак литургије. Служена је саборно литургија на којој су се многи ходочасници из Швајцарске и Црне Горе причестили. Свештеник Мирослав је након прочитаног еванђеља о Мироносицама, проповедао о платну у којем је било обавијено тело Господа Исуса Христа а које се данас чува у граду Торину.
Након литургије су монахиње приредиле за све присутне пригодно послужење а гости из Црне Горе са Цетиња и из Швајцарске су имали прилику да се боље упознају з пријатно, молитвено дружење.
Потом је група кренула према Србији. У Београду и Ћуприји су преузети преостали путници који су раније дошли из Цириха.
- мај
У селу Станишору у близини манастира Драганца, стигли смо после поноћи 1. маја. Са намером да се развија сеоски туризам на југу Србије, договорили смо се са локалним свештеницима да спавамо по кућама ових дивних домаћина који су нас угостили као своје најрођеније.
Након доручка код домаћина који су нас примили, обишли смо манастир Драганац, задужбину Светог великомученика кнеза Лазара који је рођен у овом идиличном крају у утврђењу Прилепац од којег су остале само рушевине. Отац Јустин са братијом нас је такође срдачно примио а ми смо пријатно били изненађени колико локално становништво воли ову светињу. Манастирска порта је све време била испуњена народом које су монаси љубазно прихватали по групама. Након ручка, ходочасници су обишли средњевековни град Ново Брдо на надморској висини од 1089 метара. На рушевинама саборне цркве Св. Николе, отпевали смо тропар Христовом васкрсењу и Св. Николи, те ”Со свјатими упокој” за све наше преминуле претке који су живели у овим идиличним крајевима Старе Србије. Каснои после подне смо допутовали до манастира Грачанице. Тамо нас је дочекао Преосвећени Епископ рашко-призренски, Теодосије са монахињама манастира Грачанице. Уз пријатан, богоугодни разговор и појање монахиња на Вечерњој служби, поздравили смо се са Владиком Теодосијем и кренули за Велику Хочу где је било планирано преноћиште код домаћина Срђана Петровића којем су власти одузеле недавно велике количине вина и ракије. Лепо смо дочекани од мештана тако да смо имали мало времена и да се поиграмо са децом на улици и да поједемо сладолед са њима у локалној продавници.
- мај
Поранили смо следећег јутра да обиђемо манастир Зочиште и игумана Стефана са братијом. Лепо су нас примили а посебна част нам је била да се у миру помолимо код целебних моштију Св. Козме и Дамјана које поштују како Срби, тако и локални Албанци. По повратку из манастира смо доручковали у Великој Хочи код наших домаћина а потом кренули према манастиру Дечани. Обзиром да смо морали да будемо у манастиру Лелић на празник Св. владике Николаја, морали смо да одустанемо од посете Призрену и светињама тог краја али смо обећали Епископу Теодосију долазак са поздравом: ”До године у Произрен.”
У манастиру Дечани нас је дочекао јеромонах Петар који нам је отворио кивот Св. Стефана Дечанског. Том приликом се уз старачке сузе радоснице, поклонио свецу чика Недељко Дувњак, наш најстарији парохијанин од 93 године који слави Св. Стефана Дечанског као своју крсну славу и ради којег смо кренули на пут да ми испунимо животну жељу.
Преко Косовске Митровице и Ибарске магистрале дошли смо у манастир Лелић на славу пре поноћи.
- мај
На празник Св. владике Николаја Жичког и Охридског, окупио се велики број верника. Архијерејску литургију је служило 5 епископа и око 30 свештеника и ђакона из разних крајева земље. Началствовао је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Јован узт саслужење Преосвећених Епископа Исихија, Фотија, Јеротеја и умировљеног Епископа Константина. Након свечаног ручка, наставили смо пут до манастира Раковице где смо молитвено целивали гроб блаженопочившег Патријарха Павла. У касним сатима смо стигли у Сремске Карловце – седиште Српске Православне Цркве после Пећке Патријаршије након сеобе Срба 1690. Дочекао нас је ректор Богословије, протојереј- ставрофор Јован Милановић са којим смо вечерали у школској трпезарији.
У раним јутарњим сатима смо служили литургију у капели Богословије уз појање ђака друге године. Отац Мирослав је одржао проповед о значају духовног сазревања будућих свештеника не само интелектуално, већ и у свести саборног размишљања и живљења кроз неговање три врлине Св. Антонија Великог: послушност, скромност и љубав према свакој особи коју нам Господ дарује да сретнемо у животу.
Након обиласка Патријаршијског двора и изложбене поставке, кренули смо на пут за Цирих.
Радосни, уморни и благодарни Богу да смо на овом путу примили многе поуке за живот, апелујемо на све наше парохијане да сваке године посете нашпе светиње Косова и Метохије. Није потребно да се људи плаше одласка на југ Србије, јер нема никаквих проблема са локалним Албанцима. Нашим људима који тамо живе много значи долазак и дружење са нама, посебно ако помогнемо да се развија сеоски туризам од којег људи могу да живе и да осете да их волимо и да нису заборављени од нас.
***
