У недељу 27. новембра 2022. године Његова Светост Патријарх српски Господин Господин Порфирије началствовао је у Спомен-храму Светог Саве на Врачару светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Нектарија (Самарџића) у чин Епископа јегарског, викара Патријарха српског. По благослову Његовог Преосвештенства, који је услед архипастирских дужности био спречен да присуствује свечаној хиротонији, у име Његовог Преосвештенства и у име Епархије аустријско-швајцарске, италијанско-малтешке, узвишеној хиротонији присуствовали су протојереј Ђорђе Пантелић, парох Саборног Храма Светог Саве у Бечу и јереј Ђорђе Лукић, парох Храма Свете Тројице у Цириху.
Првојерарху Српске Православне Цркве саслуживали су преосвећена господа Епископи као и многобројно свештенство и свештеномонаштво из више епархија Српске Православне Цркве. Изразитој свечаности хиротоније и Свете литургије допринео је својим узвишеним појањем мешовити хор при Храму Светог Саве као и појци (теолози и богослови са свештенством) који су складно одговарали за певницом. Храм, на радост свих, у потпуности био испуњен верним народом. На крају свете Литургије Његова Светост Патријарх српски Господин Господин Порфирије се обратио новом архијереју Цркве Христове, између осталог, следећим речима: Као епископ Цркве Христове постављени сте да служите пре свега свету Литургију на месту и по обличју Христовом, јер света Литургија јесте пројава Царства небеског, манифестација Царства небеског овде са нама, међу нама. Света Литургија је само Царство небеско у историји, јер Литургија јесте Тело Христово, сам Господ којим се ми људи причешћујемо и постајемо, по речи Отаца, Његови сутелесници и сукрвници. Света Литургија је темељ и оквир из којег све остало извире, а то остало подразумева пастирски рад, непосредни лични контакт са конкретним људима, где опет и изнова треба проповедати Христа, а не себе и своју реч. То подразумева да по угледу на Христа морамо неговати и смирење. Будући да сте провели одређени број година на Светој Гори, подвизавајући се са браћом монасима у Царској лаври, у светом Хиландару, сигуран сам да сте научили шта то значи. Смирење јесте заправо простор експлозије слободе која нам је Богом дарована. Заједно са оцима из нашег светог Сабора молимо се да Вам Господ да бистар ум и топло срце и крепост тела да идете путем апостола Христових, али и да молитве Светог Нектарија чије име носите буду непрестано са Вама како бисте од данас и убудуће изграђивали Тело Христово. Нека Вас Господ благослови! Молите се за све Нас! Прими жезал овај да напасаш поверено ти Христово стадо. Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем, у Христу Исусу Господу нашем. Достојан!
Примивши из руку Његове Светости Патријарха жезал – символ архијерејског служења, Његово Преосвештенство Епископ јегарски г. Нектарије изговорио је приступну беседу, у којој је преовладао дух изразите благодарности. Новоизабрани Епископ Нектарије направио је осврт на свој целокупни живот, који га је несумњиво припремао на овај чин, на који га као Епископа Сам Господ призвао. Преосвећени Владика Нектарије истакао је, између осталог: У eпископској служби у коју сам управо посвећен, јасно видим и разазнајем нијеми глас: измјерен си на мјерила, и нашао си се лак (Дан 5, 27). Стога како да не будем ужаснут чињеницом да дар aрхијерејске благодати човјек никад не може да заслужи, али и да се изволе Духу Светоме и најсвештенијем Архијерејском Сабору наше свете Цркве да ме, и поред слабости својствених земнороднима, изаберу за ову небоземну службу? Како да проговорим а да не замуцам и шта да кажем а да не одјекне празнином? Али благодат Духа Светога, која се данас као на дан Педесетнице излила на свако тијело (Дела 2, 17) овог сабрања, вапије да попут Светог Игнатија и у мени проврије вода жива и жуборећа[1] и пружи ми ријеч, дâ снагу и дарује мудрост да глинена уста буду разглас ванвременој ријечи Божјој. Тиме, а још више чињеницом да се епископ поставља да саслужујући Христу полаже живот у служењу малој браћи и сестрама Његовим, неизмјерно сам благодаран Богу, Који свагда људске немоћи исцељује и недостатке допуњује, Који ми очинском љубављу Ваше Светости и светитељском сагласношћу браће aрхијереја повјерава ову најузвишенију службу под сводом небеским. (…)У овај дан, којим ће се све вредновати у мом даљем животу, опомињем се ријечи Светог апостола Павла и молим да живим – не више ја, него у мени живи Христос (Гал 2, 20) и да поред свих својих немоћи ипак све могу у Христу који ми моћ даје (Фил 4, 13). Покоравајући се вољи Господњој са усрђем вапијем: Твој сам Спаситељу, спаси ме! Помози ми да дјело Твоје, непостидно вршим на земљи. Преосвећени Владика се посебно осврнуо на архипастирство Светог Саве српског и Светог Нектарија Егинског, истичући да нас они уче како свецело љуби Бог, како се жртвује за ближњег а како воли непријатељ, као и то како се човек Христове вере а самим тим и Архијереј као пастир свога стада прекаљује у ватри трпљења и смирења: Животно дјело Светог оца Саве, на мјесту на којем управо стојимо, врачарска ломача преобраћа у неуништиви етар свечовекољубља који се у најранијем дјетињству коснуо мог срца и неодољиво ме привољева да служим Богу, своме роду и сваком другом човјеку. О плодоносности пак Нектаријевог подвига најречитије говоре дјела љубави Божје која се свакодневно изливају из његових нетљених моштију на све који му са вјером и љубављу прибјегавају, у којем броју и сам настојим да будем.
Поменуо је новоизабрани Владика и многе мученике, децу, старце и све оне који се смрти нису уплашили, већ мужествено и непоколебљиво служили Христу: Како да у овом часу не завапим за најмоћнијом подршком коју хришћанин може задобити, неизбројивим хоровима светих мученика и мученица, дјеце и стараца из рода нашега. Да! Њих призивам да ми дају снагу, укријепе вољу, ојачају вјеру, да ме упуте како ,,до смрти остати вјеран Христу!” Приступна беседа Владике Нектарија обогаћена је истинским исповедањем вере, заиста – ове громке речи су се урезале у вечност и у срца свих присутних верника. Епископ је поменуо многе светитеље, христољубиву војску Христову, али и многе друге који су били део његовог досадашњег пута и подвига: од родитеља, браће и сестара, професора, па до духовних отаца, благодарећи свима а најпре Господу и Пресветој Мајци, у чијој је Башти – Светој Гори Атонској – провео најлепши део свог живота и стекао залог вере и љубави за будући труд у Цркви Сина Њезина. И, на послетку: Дај ми Господе, марљиво и достојно служење у архијерејском чину, да се никада не постиди Црква Твоја због мене, него да ме радост служења и ревност за Дом Твој не напушта до последњег мог даха. Нека је бескрајна слава Тројичноме Богу, који нас је из небића призвао у живот да Му служимо, да Га исповједамо и љубимо, свјесни да је Он први заволио нас (I Јн 4, 19) и оставио нам љубав за средство којим се осмишљава вријеме, укида смрт, стиче живот вјечни и проповједа једина спасоносна истина да Љубав све побјеђује! Амин!
На многаја љета Преосвећеном Владици Нектарију!
А К С И О С!
***
