Светогорски манастири, после дужег периода условљености епидемиолошким мерама, однедавно су поново широм отворили своја врата за посетиоце из свих крајева света.
Поново се указује прилика за све оне који желе да посете ову хиљадугодишњу монашку насеобину коју је својевремено, у наслову свог прилога, немачка државна телевизија ZDF најбоље описала речима: ХИЉАДУ ГОДИНА КАО ЈЕДАН ДАН. Живот у неку руку, раније, али и данас, и јесте непрестана борба с временом. Оним које настоји да нас потопи и отргне од вечности. Ипак, ових дана се група наших поклоника, сред Беча, вођена давнашњом жељом и благословом владике Андреја, те заузимањем свештенства Богородичиног храма, поред обиља приватних и пословних обавеза, одважила да на тренутак заустави часовнике, затвори планер за друге ствари и да приоритетно испуни своју давнашњу жељу и упути се у земљу древних Хелена.
Пут на Свету Гору води преко Солуна, јединственог града музеја који је 1997. године понео титулу града културне престонице Европе, са духовним благом бесцен вредности, бројним храмовима од 4. века и цркве Ротонде Св. Георгија (јединствене округле грађевине у центру града) и аутентичне келије-црквице Преподобног Давида (са представом голобрадог Христа из 4. века у Горњем граду), преко Свете Софије, Светог Димитрија, која чува његове Свете мошти и представља прву и задњу станицу за све поклонике који дођу у овај град, до Светих Апостола на уласку у град, византијских архитектонских бисера Св. Пророка Илије или Св. Пантелејмона у близини Универзитета (где је по предању Св. Сава постао Архимандрит) и времена директних светогорских утицаја, исихаста, којима припадају браћа Влатадес, по којима носи име Манастир Влатадон у Горњем граду, са погледом на цео град. Данашњи Саборни храм централне, једне од три, солунске митрополије чува мошти Светог Григорија Паламе, као и новији манастир, у непосредној близини, мошти Свете Теодоре.
Нажалост, наша група успела је да посети само неке најважније тачке у мору наведених и ненаведених светиња овог града, али је, по завештању песника В. Илића, застала „поред заједничког светог гроба“ дивјунака Првог светског рата. Вишедеценијски чувар ових светих гробова, брат Ђорђе Михајловић, који би срдачно дочекивао сваког пролазника, сада већ као деведесетпетогодишњак, отпоздрављао нам је овог пута са балкона своје зграде преко пута Зејтинлика. С дозволом и благословом надлежног Митрополита неапољског Варнаве свештеници бечког Богородичиног храма, отац Јован Говедарица и Гајо Гајић, служили су парастос, овим и свим другим нашим жртвама палим у борбама за слободу, с надом на Васкрсење и Живот вечни. Комплекс Савезничког војног гробља у Солуну броји укупно двадесет хиљада жртава Првог светског рата, а Зејтинлик је највећи део те целине са седам ипо хиљада српских жртава.
Пут нас је даље водио јужније, поред живописног градића Литохороса подно Олимпа и Манастира Св. Дионисија олимпског, до плодне Тесалије, Трикале и Каламбаке, изнад које се уздижу седиментне стене непоновљиве лепоте и на њима, као нека орловска гнезда, манастири на самим врховима, као спуштени право с неба. Највећи манастир Преображења Господњег, на највишем врху, задужбина је последњег Немањића, Симеона, названог у монаштву Јосафат. Успињање уз степеништа стрмих литица, овог и других околних манастира Свете Тројица, Светог Стефана и тако даље, било је добра увертира и симболична духовна припрема за већи искорак који је следио наредног дана, доласком у Урануполис.
И Урануполис, одакле поклоници крећу на Свету Гору, поново враћа осмех на своје ужурбано лице. Путници се међусобно сударају на пункту за тестирање, у лучкој полицији, где многи по први пут озарених лица узимају дозволу (грч. диамонтирион) за улазак у монашку државу, прегледајући сваки његов детаљ: печат, старински рукопис, лого светогорске свештене управе и таксу са Атосом, највишим светогорским врхом изображеним на папиру фине текстуре која подсећа на старинске папирусе. Онда, поново, иста лица пред малим билетарницама испред којих се формирају подужи редови.
Већ овде почиње вежбање у стрпљењу. Гости учтиво уступају првенство покојем монаху и свештеном лицу. Тражи се карта више за брзе бродиће, док на редовне линије ферибота улази и понеко тертно возило за снабдевање материјалам неких од више манастира који су у обнови, али и за локалне радионице, пекаре, амбуланте и друге потребе.
Ова јединствена оаза невероватног духовног богатства и разноликости једног и истог црквеног предања прима све оне који су решени да се напоје на њеним изворима. Сав живот монаха Свете Горе стоји у знаку крста и христоликог жртвеног служења ближњима које госте и свога првог послушања, даноноћне молитве и подвига за живот света, за његово преображавање. Једно од најстаријих светила свакако представља и наш Манастир Хиландар, обично прва станица наших поклоника, који улази у круг четири најстарија манастира Свете Горе, заједно са Великом Лавром, Ивироном и Ватопедом, са којима се издваја и у административном погледу, будући да из својих редова сваке четврте годиен делегира управитеља Свете Горе (грч. протос), на мандат од годину дана, док преостали манастири (укупно их је двадесет), дају по једног представника за тело које сачињава Свештену општину Свете Горе са седиштем у Кареји.
Када смо дошли до Кареје, најпре смо посетили Протат, Саборни светогорски храм невероватне спољашње архитектонске лепоте, са још лепшим, историјским и уметнички непревазиђеним иконописом Панселиноса, чија су остварења и композиције управо из овог храма ушли у све уџбенике и монографије Историје уметности. Достигнућима те школе, једнаке вредности и уметничких висина, може се похвалити једино наш манастир Сопоћани. Овогодишњи протос Свете Горе, отац Христифор из Ивиронског манастира благословио је, после вечерњег богослужења, да сви заједно, свештеници и петорица браће (грађевински инжењери и архитекта: Зоран Ђ., Верослав Р., Милан К., Санди Б. и Александар С.), пођемо до олтарског дела и поклонимо се чувеној чудотворној икони Достојно јест.
Седиште Свете Горе у Кареји окружено је такође бројним знаменостима. Својом грандиозношћу издваја се Светоандрејски скит који под сводовима својих конака гости Богословију, познату Атонијаду, која је кроз своју дугу историју исшколовала много свештеника и свештеномонаха с разних крајева света, а међу њима и многе ђаке из Африке који су данас успешни мисионари међу својим народом. Овај комплекс има највећу од светогорских цркава, на којој још увек стоје сведочанства царске Русије и труд царске породице Романових за његово украшавање, али сва његова унутарња духовна лепота посебно се разоткрива у јутарњим сатима када се у освит дана са Светом Литургијом преиспуни светлошћу која долази са свих страна огромне куполе. Посебну радост причинио нам је благослов оца Никодима да се причестимо у овој дивној светињи.
(наставиће се)
***
