Црква данас уздиже Часни и Животворни Крст као знак побједе, знак мира и спасења. Онај знак који је некада био символ поруке и смрти, знак најсрамотније, најтеже и најмучније смрти. Христос је осуђен да на том символу буде разапет и да умре. Али то показује управу величину, ширину и дубину љубави Његове. Јер, увијек је мјера наше љубави према неком – мера наше спремности на жртву, да састрадавамо са њим, мјера спремности за распеће. Тај распон од Распећа до Васкрсења Христовог показује и напор овог Великог поста и због тога ове радосне недеље, треће по реду, у његовом току, Црква истиче Часни Крст, као символ побједе, да нас укрепи и оснажи на том путу.
Од дана Христовог Распећа Крст постаје символ вјечне љубави. А рећи другом волим те, значи: Ти за мене нећеш никада умријети. Те ријечи, библијски и црквено, то значе. Тако их тумачи Црква. Као што је и Господ дао оне двије највеће заповјести, о љубави, да волимо Господа Бога свога свим својим срцем, умом и душом, а ближњега свога као самога себе, закрстивши њима цијелу Васељену том вертикалом љубави према Богу и хоризонталом љубави према човјеку. Каснији свети оци, тумачи ових ријечи, рећи ће да не може бити спасења без љубави према ближњем. Јер, ако не волимо брата кога видимо, како ћемо Бога кога не видимо? Али није могуће спасити се ни волећи само онога поред себе, него волећи сву творевину и оно што нас окружује.
Примајући истинско људско тијело, Бог је примио материју од које смо ми и сав свијет саздани, осветивши је тако, сјединивши је несливено са божанском природом, позивајући нас као домаћине овог прекрасног врта да га одржавамо и да као својеврсни свештеници творевине и надаље радимо на њеном освећењу. Уосталом, откуд ратови, пропасти, безакоња? Свакако због егоизма нашег. Питамо се често, зашто Боже да нам се деси ово или оно? Уствари, само добијамо последице те наше посуновраћености, себичности и саможивости да потчинимо, искористимо и одбацимо, умјесто да истински волимо, све оно са чим дођемо у додир, чинећи да се и сама природа накостреши према нама и да нам узвраћа немилосрдно. Било кроз болести, епидемије, кроз различите елементарне непогоде: поплаве, земљотресе и пожаре… Али, све су то само знаци тих раније поремећених односа, најпре са Богом, а онда и међу нама самима.
Овај Символ побједе прати нас од дана нашег рођења, знаменовања и Крштења, и он, све до вјечног нашег починка, иде пред нама. Зато је, увјек, с једне стране Крста изображено страдање, Распеће Божије, као знак и порука нама људима да не може другачије бити овдје на земљи, у овој својеврсној долини страдања и плача. С друге стране, опет, изображено је Његово Васкрење, побједа Његова која јесте смисао живота, без кога све друго бива само пуко претрајавање у времену. И кад је добро, кажу свети оци, ти окрени ову страну са Распећем, да знаш да ће доћи страдања. А кад она дођу, као што смо се и ми у ове дане упустили у неку врсту борбе и подвига у овом Посту, ти окрени ону крсну страну која изображава Васкрсење, знајући да ће доћи радост спасења и побједа Господња над смрћу коју је погазио.
У сусрет тој побједи идемо са пјесмом данашњег дана: „Крсту Твоме, клањамо се Владико (Господе), и Свето Васкрсење Твоје пјевамо и славимо. Амин”.
др Гајо Гајић
***
