Светлопис и Атанасије
Владика Максим
Реч на отварању Изложбе фотографија посвећене Владики Атанасију, Требиње 23. фебруара 2022. г. „Слава Теби који си нам показао светлост…”
Велико славословље Као љубитељ светлости Божије, као човек чије „срце се потпуно предало проучавању дела Божјих у историји” (по речима Теодора Јангуа), Владика Атанасије је ценио сваки отисак и запис лепоте Творца, па самим тим и фотографију.
Фотографију је сматрао за помоћно средство да се „ухвати светлост” и открије Божије „удварање” човеку: „Бог се човеку удвара кроз природу”, знао је да каже. Пред Атанасијевим објективима све је имало вредност: и облачак поврх Вележа, и камена пећина у Кападокији, и листопадна дрвенаста биљка руј подно планине Гоч, и мистериозне стене пустиње Аризоне, и капљице росе на листу – „на сваком месту владавине Господње”.
Фотографија и потиче од човековог настојања да време закочи и макар на трен заустави неумитни природни ток. Тај дар заустављања времена служи каснијем присећању на значајне људе, места и догађаје. Фиксиране слике, фотографски недвосмислене, откривају још много више онда када јунацима фотографија приступамо са љубављу, када их не посматрамо као објект него као живу личност. Тада ти јунаци из-ступају пред нас и пружају нам се не просто ради анализирања него ради личног односа.
Јеромонах Атанасије је још од младости с посебном пажњом чувао фотографије драгих личности. Међу њима, најдраже су, као што и претпостављамо, фотографије мајке Савке и Аве Јустина. Када смо последњих месеци прегледали његове фотографске албуме, били смо затечени педантношћу са којом је чувао слике из детињства, ђачких и студентских дана па на даље (бележећи место, датум и личности, као савесни хроничар, на полеђини фотографије)… о чему ће нам говорити организатор о. Теофил.
Пошто ће се посетиоци ове изложбе на свој лични начин сусрести са фотографијама изложеним на њој, хтео бих да укажем како на Атанасијев однос према фотографији на основу два примера, тако и на његово бављење фотографијом током рата у Херцеговини.
I Атанасије као љубитељ фотографије
У припремним данима пред Атанасијево монашење, Ава Јустин ће му на празник Св. Јована Златоуста, 26/13. новембра 1960. године, у Манастиру Ћелије, поклонити своју фотографију са посветом: „Драгом Зорану, Христочежњивом искушенику – студенту теологиje, на молитвено сећање, отац архм. Јустин”. Функција фотографије се по Ави Јустину налазила у љубавном, молитвеном сећању на блиске личности.
Ава Јустин је био стари познаник и пријатељ са угледним професором Јованом Кармирисом и њихово познанство је вукло корене још од Јустинових докторских студија у Грчкој. Пошто је много година било прошло од тада, Ава је писао Атанасију у Атину изразивши жељу да добије макар једну фотографију да би видео како изгледа његов стари пријатељ.
Када је Атанасије посетио Рим и у капели у Катакомбама Св. Прискиле у Риму, по Ускрсу 1966. године служио Литургију, то је посебно дирнуло душу Аве Јустина који је написао: „Изузетни је то благослов неба: служити Свету Литургију у катакомбама Св. Прискиле [у Риму] на освећеном антиминсу“. Ава на крају писма описује колико је њега и монахиње обрадовала Атанасијева братска љубав и однос са Ристом Радовићем: „Фотографија твоја са твојим братом за нас је читав еванђелски извор живе воде и бесмртне радости”.
Свима нам је познато да је Атанасије као јеромоnах и епископ увек на зиду држао фотографију Аве Јустина.
Рекосмо већ, осим Авине, посебно је волео фотографију своје мајке Савке. Неки се сећају како је описао посету фотографу у Атини. Нека ми буде дозвољено да његово сведочење наведем у целини. То сведочење је он помињао у контексту разумевања апофатике и катафатике у богословљу.
Моју мајку, покојну Савку, ја могу описивати али је не могу исказати. Нема те књиге у коју би неко могао да пренесе моју мајку и да описом исцрпи моје живо искуство општења с њом и љубави што смо са њом имали и имамо…. Сећам се, имао сам само једну фотографију моје мајке, са њене личне карте, па сам у Атини хтео да је увеличам и умножим. Фотограф ми је урадио неколико слика величине разгледнице, а једну већу је узео па је, због избледелости црта на фотографији, мало ретуширао! Кад сам видео ту наизглед „јаснију” слику, рекао сам да то више није моја мајка, онаква какву памтим и носим у срцу и у очима. Према томе, покушај фотографа да на избледеле црте старе фотографије, која је била у извесном смислу апофатична, дода своју катафатику, удаљио је слику од стварности. Пређимо сада на другу димензију фотографске делатности Владике Атанасија.
II Атанасије као фотограф
Фотографска архива Владике Атанасија нам приближава сада већ далеке догађаје историје нашег народа и омогућава поглед на скривене кутке Светих места. У мноштву светлописних записа у тој архиви, видимо како је објектив његовог фото-апарата уочавао непролазне лепоте, посебно косовско-метохијских и херцеговачких висоравни.
Његов пејзажни објектив је био осетљив за разне „углове снимања”. Отуда његово, потпуно аматерско, али крајње симпатично фотографисање из аутомобила или са пољане крај које би се зауставио. „Ајде ухвати оно брдо, али гледај да се и ово жито види!” Када из даљине не успе до краја да зумира неку сцену са ликовима или без њих („Хајде зумирај!”) онда им је прилазио ближе, као да их намамљује својим „фотографским оком” да би ухватио дупље, испупчења, осветљења и осенчења. „Ајде лези, подвуци се под ту ограду!” „Ако успеш, попењи се на онај кров!” Тако би изгледало његово фотографско путовање током којег је, попут сликара, пределима приступао као лицима.
Током рата је користио и потрошио много фотоапарата. Ипак, сва та брига је била усмерена не на садашњост него на будућност. Говорио је 1995. године: „Отићи ћу поново у та села, макар ме усташе и ухватиле, да све то снимим камером, да оставим за будућност, хрватски завршетак злодела – геноцид отаца њихових из прошлог рата над Српским народом”.
Завршне напомене
Неко ће се запитати, ако је Владика Атанасије толико ценио фотографију, зашто је на богослужењима највише гонио фоторепортере? (Сећају се тога многи и из недавних литија у Црној Гори када је, као и обично, заводио ред и терао фоторепортере и камермане који су желели да „ухвате моменат”). Рекли бисмо да је преосетљивост према фотографисању на богослужењима потицала од схватања овог Херцеговачког Владике да хладноћа технике не сме да умањи пламен истине. За Атанасија, природа богослужења, а поготово Евхаристије као иконе Царства Божијега, опире се фотографисању, емитовању преко телевизије, радија или фејсбука, било да је то из пастирских било из мисионарских разлога.
У својим теолошким разговорима често је користио слике из „светлописне технологије”:
У Православљу, у храму и на икони, та обратна перспектива, та будућност или есхатологија, како се грчки каже, она у ствари долази нама, привлачи нас себи, као оно у извесним филмовима, када добар камерман привуче рецимо звезде, и чини нам се, благодарећи једном добром зумирању камером, да ми идемо ка звездама, а оне у ствари долазе к нама.
Ипак, не пренебрегавајући њен естетски карактер, фотографија је за Атанасија остала у бити документарни феномен. Она није замењивала икону. Зато је говорио: Ликови на иконама нису само фотографије, нису портрети. Имате данас случајева – Свети Нектарије, рецимо, који је умро 1920.г. и постоје његове слике, међутим – ипак се ради и икона његова. Јер на слици је још непреображен, а на икони се већ пројављује вечни лик његов онакав какав ће остати на сву вечност.
Закључимо ово обраћање једним утиском: Владика Атанасије је надилазећи имитацију „објективне“ природности и онај аналитички, хладан и фотографски приступ водио ка екстатичном, љубавном приступу тајни света који нас окружује, у једно екстатично учешће у лепоти Божије творевине и Његових икона на земљи.
Верујем да и фотографије на овој изложби показују ту димензију и надам се да ће је њени посматрачи и препознати као такву.
***