После многобројних поклоничких путовања за Јерусалим, Русију и Грузију, наш протојереј-ставрофор Драган Мићић одлучио је да 3. Јуна, на празник Цара Константина и Царице Јелене, уз благослов Његовог Преосвештенства Владике Андреја, са својим парохијанима крене пут матице Србије. Путовање које је имало мисију да и људе друге државности упозна са нашом богатом културном баштином, а и многе наше људе, који нису имали прилику да посете ове крајеве врло важне за све нас и наш нови нараштај.
За прво ходочашће на домаћим просторима изабране су Епархије Шабачка, Ваљевска и Сремска, проткане богатим историјским и духовним наслеђем.
Група од 47 члана се окупила нешто пре 20 часова на паркингу у Астену, одакле је уз молитву проте Драгана и благослов Светог оца Саве, чији тропар су отпевали појци наше певнице, кренула на пут за Шабац. Вожња је протекла у добром расположењу, водили су се међусобни разговори, осећала се велика радост а ни духовите шале нису изостајале.
За телесне потребе су се побринули Стане из Астена који је донирао сокове, Дарко Јањуш воду, а Зоран Стајић пиво – на чему смо им неизмерно захвални.
Наша група се састојала од верника са различитих подручја – из Србије, Републике Српске, Северне Македоније, Пољске, Литваније и петочлане породице из Аустрије.
Тако је са нама раме уз раме кренула породица Дивалд. Мајка са своје четворо, дубоко у православној вери васпитане деце, који су са великим усхићењем чекали тренутак да се овог пута сретну са многим светињама, о којима су до сада само читали из литерарних чланака.
У раним часовима 4. Јуна се назирала прва дестинација – храм Свете Тројице у Шапцу, у којем нас је отац Раде дочекао раширених руку и отворених врата, како на цркви тако и на срцу. Ту су нам се придружили Видосава и Миомир Спасић, дугогодишњи парохијани наше црквене општине.
Сабрање је отпочело јутарњом молитвом у велелепном, фрескописаном храму, уз дивно појање свештенослужитеља и наших појаца. У беседи је отац Раде изразио захвалност за несебичну помоћ у изградњи храма која је стизала из парохије у Линцу и није сакрио радост јер на дан свог рођења никада није имао већи број гостију него данас. После поклоњења иконама и моштима Јасеновачких Мученика, пошли смо у обилазак Витлејемске пећине и предивно уређеног етно парка у шумици испред цркве у којем се налази и дечије игралиште. Двориште пуно цвећа нас је инспирисало својом лепотом, па смо на том месту искористили прилику да направимо пар лепих фотографија.
Дружење смо наставили у парохијској сали у којој нас је дочекала врло раскошна трпеза љубави. Чланови црквеног одбора, заједно са свештенством и сестрама које иначе помажу у одржавању храма, приредили су изненађење оцу Раду и поклонили му рођенданску торту коју је он, уз велику радост, поделио са свима нама. (Уз многољетну песму ,коју су сви радо прихватили, отац Драган је свом пријатељу уручио један скроман поклон као уздарје на срдачном дочеку.) Раставши се од оца Рада наставили смо пут ка манастиру Петковица који се налази у подножју планине Цер на којој се одиграла чувена церска битка.
У манастиру смо уз молитвено појање узнели своје жеље нашој Светитељки српског порекла, да нас својим моћним молитвама заступа пред Престолом Свевишњега. Манастир Петковица датира из 13. века и задужбина је краља Драгутина. У манастирском дворишту украшеном прелепим цвећем налази се и извор Свете воде. На тераси, поред извора, дочекало нас је освежење. Одатле се пружао поглед на зидине манастира из којих је израсла чудотворна лоза, чије плодове, уз благослов свештеника, употребљавају нероткиње, молећи се Господу да им подари потомство. Одатле смо похитали у следећу велику Светињу у манастир Троноша.
Манастир Троношу је изградила Катарина, жена краља Драгутина, године 1317. У њему се налазе мошти Светог Стефана Троношког који је 1799. отрован од стране турског паше. За време церске битке манастир је служио као болница за рањене српске војнике.
У храму смо затекли велики број поклоника – децу са родитељима и ученике који су испунили порту храма. Чекајући да се заврши чин Свете Тајне Крштења како би смо се поклонили моштима Светог Стефана Троношког, упутили смо се у салу, у којој су нас монахиње послужиле са кафом. И поред мноштва народа потрудиле су се да нам изађу у сусрет лепом речју и поукама. По обиласку манастирске цркве, окупили смо се у дворишту пуном омладине, кроз који се ширио слатки миомир од моштију Светог Стефана, којем смо се у миру и молитви поклонили. У повратку ка аутобусу застали смо код извора Југ Богдана где смо наточили свету воду и уживали у тишини природе и уз звук потока који је протицао кроз шумицу.
Кренули смо ка следећем одредишту, ка пећини која је за време првог светског рата служила као скровиште тадашњем краљу Петру Карађорђевићу и његовој влади. Пећина нас је са спољне стране, својим изгледом, подсетила на Острог. У унутрашњости, пролазећи кроз таман и узак простор, дочекала нас је блага светлост воштаних свећа. Добро урађена вентилација и огромне просторије које се протежу са обе стране олтара могу да приме велики број верника. После одслуженог молебана отац Драган нам је испричао да је отац Милета уложио велики труд да се ова пећина изгради, постане молитвено место и посвети Часном Крсту, те да и тако само место и догађаји, који су у вези са њим не би отишли у заборав за будућа поколења.
Путујући даље ка Соко Граду, уз песму „Тамо далеко“, уживали смо у вожњи поред реке Дрине. Манастир Соко се налази у подножју Соко Града, на обронцима соколских планина. У манастиру нас је дочекао отац Милорад и сестра Крстана Тасић који су нас распоредили у конаку који располаже са 32 спаваће собе. Манастир поседује пространу трпезарију, музеј, радионицу за монаштво, библиотеку, просторију за предавања, капелу Светог Николаја Мирликијског, извор лековите воде, споменик Светог Николаја Жичког (висок 3 метра) и цркву посвећену сабору српских Светитеља, која је урађена по узору цркве Св Јована Богослова са Охридског језера.
Главна Црква, посвећена Светом Николају Велимировићу, задужбина је Епископа Шабачко-Ваљевског Лаврентија. Засијала је 1994. године. на гробовима Светих мученика као у древна времена.
На иницијативу Владике Лаврентија, који је дуго година службовао у дијаспори и разумео да ће нашој омладини бити тешко да у таквим околностима сачува идентитет и православни дух, у манастиру се сваке године, у време летњег распуста, организује такозвана МОБА. Проводећи време у манастиру, помажући при свакодневним пословима уз одговарајуће културне садржаје, деца и омладина из отаџбине и расејања се на тај начин међусобно друже, негујући српски језик и културу српског народа.
После одслужене вечерње молитве, (коју је уз умилно певање пратила мати Јована) и помена блаженопочившем Епископу Лаврентију, чији се гроб налази поред цркве, тамошње особље нас је у манастирској трпезарији срдачно дочекало и послужило са изузетно укусном телећом чорбом. Потом је један део групе кренуо пут Часног Крста ка врху планине, са којег се простирао предиван поглед на манастир и соколске планине. Важно је напоменути да је позлаћени крст на врху постављен као споменик недужним жртвама НАТО бомбардовања 1999. године. Висок 12 метара и тежак 2280 кг – крст је дар немца Хорста Вробела. На такозваном „путу вере“ који је водио ка Крсту, ходочаснике је примамио шумећи звук воде те су обишли успут и прелеп водопад који се налазио недалеко од манастира. Остали ходочасници су се уз помоћ сестре Крстане упознавали са манстирским имањем и уживали у међусобним разговорима у манастирском дворишту, које је својом лепотом пленило душе свих присутних.
Тишину, која је ту владала, прекидао је цвркут птица и тихи разговори који су вођени међу ходочасницима на летњој тераси. У добром расположењу и после отпеване песме Пресветој Богородици, упутили су се сви у конак припремајући се за наредни дан.
У недељним јутарњим часовима црквено звоно позивало је верни народ на Свету Литургију. Литургију је служио отац Драган и Светим Тајнама причестио поред осталих верника и неке од наших парохијана. Стојећи на служби дивили смо се дрворезбареном иконостасу, позлаћеним 24-каратним златом и иконама које је живописала и манастиру поклонила сестра Крстана Тасић, познати иконописац и велики пријатељ манастира. Свету Литургију су увеличали анђелски гласови и дивно појање наше певнице. После одслужене Литургије и надахнуте беседе свештеника, заједно смо кренули ка трпезарији у којој нас је дочекала трпеза љубави. Сестре, које помажу манастиру, водиле су рачуна и побринуле се да за трпезом ништа не зафали. После ручка смо се тешка срца растали са сестрама Јованом (рођеном немицом) и Крстаном и наставили наше путовање ка следећем одредишту – Мачковом Камену.
Кретали смо се кривудавим путем ка врху планине Јагодња, где су вођене тешке битке за време првог светског рата против аустро-угарске војске. На врху планине, испред нас, засијао је спомен-храм, посвећен Светом Стефану Високом, који је изграђен у спомен и част обележавања стогодишњице Великог рата, битке на Дрини и Мачковом камену. У њему се налазе мошти бораца и фотографије са бојног поља. Молитвама и песмом посвећеној Светој Симониди, одали смо почаст мученицима. У храму се осетила велика благодат, тако да се и сузе код многих присутних нису могле сакрити. Испред храма сачекао нас је надлежни свештеник са скромним послужењем. Понешени емоцијама на том светом месту, заорила се песма „Ко то каже, ко то лаже“, коју су громогласно сви поклоници отпевали.
Упутили смо се ка граду Ваљеву.
Стигавши у Ваљево, отац Љубо нас је заједно са својом протиницом срдачно дочекао и повео у обилазак цркве Христовог Васкрсења. Пожелевши нам добродошлицу, старешина храма нас је упознао са историјом цркве и радовима на њој, где је у току фрескописање њене унутрашњости. У овом храму се налази чудотворна икона Пресвете Богородице Тројеручице, којој смо се поклонили и узнели своје молитве. Десно од олтара се налази гроб блаженопочившег Владике Милутина, који је за живота много учинио за Епархију Ваљевску. Живот блаженопочившег Владике подсећа на живот богоугодника у првим вековима хришћанства (отишавши још као дете у манастир са 13 година). Прота нам је нарочито истакао да је Владика по повратку са Егине покренуо идеју изградње храма Светом Нектарију Егинском, који је након пар година и никао на ушћу реке Градац у Колубару надомак Саборног Храма.
Идући ка цркви Светог Нектарија, која је грађена у грчко-византијском стилу, прота Љуба нам је говорио о знаменитостима града Ваљева. Од првог дана богослужбеног живота у храм пристижу поклоници из целе Србије на молитве за исцељење. Да би одатле отишли духовно оснажени старају се вредни свештенослужитељи, које смо имали прилику да упознамо и са њима поразговарамо. Они су сведоци чуда која се догађају за време читања молитви пред моштима Светог Нектарија, који важи за великог чудотворца и исцелитеља од најтежих савремених болести. Мошти је Владика Милутин добио са острва Егине и имали смо част да им се поклонимо и помажемо светим уљем из кандила које непрестано гори пред његовом иконом.
Предвођени оцем Љубом спремали смо се за сусрет са наша два највећа духовна светионика после светих Немањића, са светим Николајем Жичким и Светим Јустином Ћелијским.
Манастир Лелић, задужбина Св. Николаја, чије су мошти 1991. године враћене у Србију из Америке, био је испуњен поклоницима. Поклањајући се светим моштима, манастиром се орио тропар Светом, чије име наша певница са поносом носи и којем су наши појци као и сви присутни, одавали славу и захвалност, за све што је учинио за наш род. Отац Љубо нас је после целивања моштију помазивао светим уљем и свако се на свој начин предавао молитви. Убрзо је уследио одлазак у трпезарију, где нам је отац Љубо приредио велико изненађење и угостио нас богатим, свечаним ручком као знак захвалности свима који су га у Аустрији примaли у своје домове. Са задовољством је прокоментарисао да није било бољег места где би нас угостио, него ту, где се осећа као свој на своме јер је у овом храму 13 година служио и боравио са својом породицом. Надахнут животом, радом и делима овог Светитеља прота нас је својом беседом, на крају овог дружења духовно окрепио, те је свака његова реч прожимала наша срца и давала нам нову духовну снагу. Одатле смо кренули за манастир Ћелије.
Спуштајући се степеницама кроз густо распоређене шуме чија околина скрива манастир, који се не види док се не почне силазити у котлину, журили смо на поклоњење моштима Светог Јустина. Ни ту нисмо остали без духовног окрепљења. Док нас је помазивао светим уљем, прота Љуба нам је причао о животу Светог Јустина и о његовој неуморној преданости молитви.
Потом смо пошли ка гробу Светог Јустина који се налази непосредно поред цркве. Током шетње кроз манастирски посед, прота Љуба се са радошћу сећао заједничких тренутака проведених са Авом Јустином од којег је научио како да уз велики труд и напор посеје семе вере у народу српском које ће уродити плодом. После обилне духовне хране коју смо у овој светој обитељи примили, прешли смо у трпезарију, где су нас вредне сестре (које долазе добровољно из Ваљева да послуже манастиру) угостиле.
Уследио је обилазак триолтарног храма, који је права реткост у Србији. Централни олтар је изграђен у част Светог Саве, јужни олтар у част Светог Мученика Јустина Филозова и северни олтар у част Преподобне Марије Египћанке. Ава Јустин је својим наследницима, међу којима је и неколико Владика, оставио завештање, да објаве његова дела, али да приход иде у изградњу триолтарног храма. По изласку из храма искористили смо прилику да направимо групну фотографију. Раставши се од прота Љубе и његове протинице, благословио нам је наше даље путешествије ка граду Шапцу.
Стигавши у Шабац сместили смо се у вечерњим сатима у хотел и прошетали до оближњег ресторана у којем су нам приредили вечеру. У дивном амбијенту, лепом дружењу, послуга се потрудила да нас што боље дочека услуживши нас преукусном чорбом и изврсним печењем. У знак захвалности за уложен труд да се ово дивно путовање реализује, Марија Симић је кратким говором и здравицом изразила захвалност оцу Драгану за све и молбу да се овакав подухват у скорије време опет понови. Сви су радосно поздравили овај предлог уз многољетну песму.
После вечере смо кренули у обилазак града богатог културом и знаменитом прошлошћу. Омладина је нашла своје место у кафићу у центру града, где је размењивала утиске о путовању и уживала у дружењу. Остали су пак отишли на сладолед и кафу, после чега је уследила шетња кроз центар.
Јутро у Шапцу су поједини искористили да оду до саборног храма Светих Апостола Петра и Павла на јутарње богослужење а поједини су се упутили до градске пијаце у набавку домаћих производа. Окупивши се у 9:00 код хотела, кренули смо ка манастиру Велика Ремета где нас је очекивао игуман отац Стефан.
У храму посвећеном Светом Димитрију, задужбини краља Драгутина, се између осталог налази чудотворна икона Пресвете Богородице Велико Реметске, дело Леонтија Стефанија руског иконописца из 17. века. Помоливши се пред њом, отац Стефан нам је испричао нешто о манастиру. Занимљиво је поменути да се манастирски звоник, посвећен Светом Јовану Крститељу, сматра за највећи звоник међу манастирима који се налазе на овој планини надомак Новог Сада. Игуман је својим вредним рукама заслужан за изградњу „рајске баште“ која привлачи велики број поклоника, који траже одмор у тишини поред манастира. Знајући да је он велики Божији угодник, многи су му приступили са питањима, тражећи савете и молитвено заступништво. Омладина је такође похитала ка њему добивши поуке и као благослов иконице Мајке Свете. После послужења и куповине у продавници, отац Стефан нас је испратио машући рукама све док аутобусом нисмо зашли иза кривине.
Пристигавши у Сремске Карловце кренули смо ка катедралној цркви Светог оца Николаја, која важи за споменик културе од изузетног значаја. Подигнута је у 18. веку и смештена уз некадашње седиште Српске Патријаршије, која је данас владичански двор Сремске Епархије. У цркви нас је дочекала сестра, која је задужена за примање туристичких група и упознала нас са знаменитостима светог храма. Вредно је поменути да се у тој цркви врше свакодневна јутарња и вечерња богослужења на којима поју богослови карловачке богословије, која се налази прекопута храма. У затвореној крипти храма почивају 4 патријарха, 4 митрополита и 2 епископа. Поред фресака и других уметничких предмета налазе се и делови моштију другог српског архијепископа Светог Арсенија Сремца и чудотворна икона Пресвете Богородице Бездинске, којој се сваког петка чита акатист. Поклоници су са великом пажњом слушали предавање и потом приступили светим моштима на целивање.
Пуни утисака смо пошли ка једној од најзначајнијих винарија тог региона – ПОДРУМ БАЈИЛО. Данас винску кућу Бајило успешно воде и даље развијају трећа и четврта генерација ове вредне породице. Ту нас је примио један од власника, господин Петар Бајило, који нам је приближио ток производње вина. Између осталог навео је да је вино жива материја и да му је најпотребнији „мир“. Подрум је дугачак 50 метара, са сталном природном температуром од 11 степени целзијуса у свим временским условима и периодима године, будући да је укопан у земљу 30 метара при самом његовом крају. Прерада се налази на 3 км од подрума у виноградима где се одвија сав пратећи програм. Вино се у подрум доноси као готов производ. Они производе вина из сопствених винограда од разноврсних сорти грожђа, од којих 80% чине домаће а 20% интернационалне сорте. Виногради породице Бајило заузимају површину од 27 хектара и налазе се на оближњим благим и осунчаним падинама планине Националног Парка Фрушке Горе. Годишње се произведе 50 до 55 хиљада литара квалитетног вина. Добитници су бројних признања за квалитет вина на најзначајнијим сајмовима. Власници су поносни на чињеницу да се њихово вино служило на енглеском краљевом двору, у светским метрополама као и на броду Титанику. Од власника смо такође сазнали да се у Карловцима налази један од најјачих института факултета за виноградарство на овом делу Балкана. По обиласку подрума имали смо прилику да дегустирамо црни „Бермет“, ароматизовано десертно вино. Очарани укусом многи су се одлучили за куповину овог изврсног производа.
Из винарског подрума смо кренули ка Карловачкој Богословији где нас је дочекао ректор школе, протојереј-ставрофор Јован Милановић. Богословија је посвећена Светом Арсенију Сремцу и важи за једну од најстаријих и најважнијих установа Српске Православне Цркве. 2019. године, када је СПЦ славила 800 година своје аутокефалности, богословија је прославила 225 година постојања. Ректор нам је приближио њен историјат и нагласио да је од оснивања па до данас око 4000 свештеника изашло из те школе. Наставља се благословен подухват који нам је поверила наша света црква. Школа броји око 120 ученика, има 10 професора и особље. По речима оца Јована они су смештени у управној згради у којој се налазе учионице, спомен соба и ризница. Поред управне зграде, у интернату, је једна од највећих библиотека, која броји преко 35.000 књига.
Ректор је ходочаснике поздравио следећим словом: „Велика ми је радост да сте дошли овде и надам се да ће бити прилике и када сте сами без проте и са протом, да увек свратите да се видимо и да се обрадујемо једни другима. Посебно поздрављам све оне који су први пут уопште у прилици да се упознају са Србијом и да пожелим да однесете лепе успомене и благослове Светог Владике Николаја, Светог Јустина Ћелијског, нашег цара Уроша, Светог Арсенија и да вас благослов Божији прати на свим путевима вашег живота.“
Са учеником 4. разреда богословије пошли смо у обилазак ризнице, капеле као и осталих просторија управне зграде. Из карловачке богословије су између осталих изашли свештеник протојереј-ставрофор Драган Мићић као и његови синови ђакони Немања и Ђорђе.
У повратку ка Аустрији, напустивши Сремске Карловце, путнике је чекало изненађење у Новом Саду, тачније, Ветернику, које су сви са великом радозналошћу исчекивали. Наиме, отац Предраг нас је са радошћу дочекао у ресторану „Код Дуће“, који нас је одушевио својим аутентичним етно стилом. После активног преподнева овде смо се окрепили хладним пићем и на одушевљење свих присутних – изврсном домаћом јагњетином, коју су сви похвалили.
Упркос чињеници да се ближио тренутак растанка са нашом матицом на неко време, расположење путника није јањавало. Ушавши у аутобус и кренувши пут Линца, једнодушно смо отпевали опроштајну песму Светог Николаја Жичког „Ој Србијо“. Сећајући се тренутака проведених у светој земљи Србији и понешени благодаћу која се сваког појединца такла, емоције се код многих ходочасника нису могле сакрити. Током путовања водили су се занимљиви разговори, слагали утисци, међусобно су се слале слике са нашег путешествија, док је Данијел Дивалд неуморно радио на видео снимку који ће остати свима за сећање. У Астен смо стигли око једног часа после поноћи, захвални шоферу, који је дао све од себе да наше путовање протекне што удобније.
Велико хвала и нашој драгој омладини, која се једнодушно трудила у сваком тренутку, чествујући у свим активностима, богослужењима, успевали су да нас својим ведрим духом и песмом орасположе у сваком моменту.
Причу о овом путовању завршавам благодарећи Господу, који је показао своју велику милост, пратећи нетремице сваку нашу стопу, а ми духовно испуњени смо ту милост све време осећали.
Поздравивши и раставши се са свима кренуо је свако своме дому у нади да ће се путовање као ово у скорој будућности поновити.
***
