28.04.2023. године са благословом Његовог Преосвештенства Владике Андреја, у светим данима који трају од Васкрса до Духова, на пут је кренула група верника из црквене општине Линц на челу са оцем Драганом на ходочашће у Србију, овог пута изабравши за циљ браничевску епархију. Као вођу пута изабрао је верног и врло активног члана црквеног одбора, рођеног у Петровцу на Млави, Мишу Милановића. Због изузетно успешног прошлогодишњег ходочашћа у епархију ваљевску, овог пута је изнајмљен аутобус са 60 седишта, чији је возач аустријског порекла, Мануел (звани Марко).
Поласком из Астена у 18:00 путовање је отпочело молитвено уз тропар Христовог Васкрсења који су сви громогласно отпевали. Након тога нас је отац Драган поздравио и упознао још једном са програмом који је планиран за наредна три дана. Поручио нам је између осталог, да искористимо време у манастирима за молитву и да се са овог путовања вратимо духовно оснажени. У разговорима, духовним шалама и добром расположењу смо остављали километре иза нас и жељно исчекивали да стигнемо на наше прво одредиште. За време вожње смо били услужени посним колачићима, које су вредне руке наших домаћица направиле. У ноћној тишини се чуо глас нашег вође пута Мише М., који је сву ноћ водио разговоре са нашим возачем, упознавао га са историјом наше земље и на неки начин бдио над свима нама.
Током путовања, у Пожаревцу, су нам се придружила два репортера из РТВ Млава. Они иначе прате све верске догађаје у црквеној општини Линц, па су провели са нама два дана како би забележили камером ово путовање и што верније приказали и дочарали наше доживљаје. За прву дестинацију изабран је манастир Св. Зосима и Јакова, манастир Тумане, који је основао Милош Обилић у 14. веку. Налази се у близини Голубца, у подножју голубачких планина, окружен шумом на левој обали Туманске реке. Важи за најпосећенији манастир на простору Србије 21. века. По народном предању је Милош Обилић за време лова случајно стрелом погодио монаха. Пожелевши да га поведе на свој двор, старац Зосим је рекао „ту ме мани“. На том месту је испустио душу и на истом месту је настао манастир. Стигавши на почетак Литургије, наши су се парохијани у реду исповедали и у дворишту храма заузимали места да би се у наставку Литургије причестили Светим Тајнама. За време службе смо се у колонама полако кретали у духовном усхићењу, да се поклонимо Св Зосиму и Јакову, које је Господ у ово време изабрао за велике исцелитеље и помоћнике нашем српском, напаћеном роду. По завршетку Литургије и поклоњењу су неки обишли продавницу, други су отишли до испоснице Св. Зосима и успут уживали у дивној природи и животињком врту у непосредној близини манастира. Са великом радошћу нас је ту дочекао и наш драги парохијан, Данило Ђукић, који је родом из места Кучево и боравећи често овде упознао је младе са најважнијим знаменитостима овог краја. Потом су се упутили до испоснице Св. Зосима и тамо заједно песмом узнели славу нашем Господу и заштитницима овог манастира. После послужења кафом и колачићима одлазимо у ресторан „код Џимија“ – Винци, Голубац – на самој обали реке Дунав, где њена ширина достиже 6 км. Са дивним погледом на узбуркану воду и прекопута голубачких планина, угостили су нас са предивном рибљом и пилећом чорбом а као главно јело сомовина са прилогом или јелом са роштиља.
Окрепљени крећемо ка следећој Светињи, манастир Рукумија, где нас је дочекао игуман манастира отац Симеон. Веома познат у нашем народу као велики духовник нашег времена и борац за очување православне вере. Манастир датира из времена кнеза Лазара (последња четвртина 14. века) досељавањем монаха синаита у Лазареву кнежевину, Св. Мартирије Синаит се настањује у манастиру Рукумија. Манастир је посвећен Успењу Пресвете Богородице и одише својом непроцењивом вредношћу упркос рушењима и покушајем да се таква једна Светиња затре, обновљена је и стоји на чврстом темељу. Важно је напоменути да се у овом манастиру налази икона и велики крст царске породице Романов. У њихову част, поклонивши се пред иконом, наши појци су запевали песму „Романови, Цареви“. Одлазимо на послужење у порти манастира и уз кафу и домаћа пецива нам игуман манастира Рукумија, отац Симеон, даје ону непроцењиву духовну храну кроз његову беседу и поуке у којима смо се сви пронашли на неки начин. Данас је манастир опет значајан духовни центар са важном издавачком делатношћу. По изласку из манастира, узевши благослов оца Симеона, је свако дариван једном духовном књигом за сећање на ову Светињу. Направивши заједничку слику испред манастира, игуман је крено да нас испрати до аутобуса који је остао пар стотина метара удаљен и још једном све појединачно као брижни отац благословом испратио.
Одатле одлазимо ка Сребрном језеру где ћемо преноћити у хотелу „Сиеста“. Сместивши се у хотел кренули смо у оближњи ресторан на вечеру и успут уживали у невероватно лепо уређеном излетишту. Сребрно језеро је вештачко језеро на десној обали Дунава. Налази се на подручју браничевског округа у источној Србији на 2 км од Великог Градишта. Просечне је ширине од 300 метара а просечне дужине од 14 км. Заузима површину од 4 км2, налази се на надморкој висини од 70 метара и дубоко 8 метра. Језеро је богато рибом, укључујући амура, шарана, сома, штуку, смуђа и остале слатководне рибе. Неки од наших парохијана су имали могућност да се наслађују рибљим специјалитетима а други домаћим роштиљем. Вече смо искористили за шетњу и уживали у дивним призорима и атмосфери. Враћајући се у хотел забележили смо све то и лепим фотографијама.
У недељу ујутру рано пут нас води до манастира Горњак. Брат Мишо нас је током вожње надахнуто упознавао са богатом историјом овог краја. Да би смо дошли до манастира Горњак морали смо да прођемо део пута испод стена где је наизглед деловало да ту аутобус не може да прође. Али познавајући деоницу поручио нам је да се не бојимо и да ћемо проћи и кроз порту манастира Ваведење, чији се остаци виде са леве стране у стени. Изгледало је све то фасзинантно и пленило је све нас на посебан начин. Ту смо застали на тренутак како би смо тај моменат и сликовито сачували. Манастир Горњак је подигнут на левој обали реке Млаве. Задужбина је кнеза Лазара, а грађена је у периоду 1379. до 1381. године. Препис Св. Кнеза Лазара о подизању манастира је сачуван и гласи: „ … Ја правоверни Кнез Лазар, самодржац свесрпске земље, потрудих се да овај мали дар принесем мојој Пресветој Богородици и сазидах цркву на месту које се зове ждрело браничевско и уредих сваким потребама.“ Осликан је у 18. веку. Манастирска црква је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице. Тролисне је основе. Њен најлепши украс су мошти Св. Григорија Горњачког као у камен уклесана, тик изнад саборног храма је испосница са параклисом Св. Николи у којој се подвизавао Св. Григорије. Стигавши правовремено на свету Литургију уз саслуживање нашег оца Драгана, дивног заједничког појања монахиње и наше певнице, смо се духовно уздизали. Целивајући мошти наши парохијани су се и на овом светом месту удостојили највеће тајне, Светог Причешћа.
Након тога одлазимо у ресторан базена Олимпик, где се окрепљујемо још једном са изузетним специјалитетима нашег кулинарства. Са укусном телећом чорбом и још укуснијом телетином испод сача, провели смо време у лепом дружењу и расположењу. Као круну на све то било је изненађење које је по нашој традицији приредио отац Драган нашој сестри Милки, а то је рођенданска торта. Са многољетном песмом смо јој пожелели све најлепше. Сузе радоснице се нису могле сакрити у њеним очима.
Одатле се упућујемо у село Бистрица код Петровца на Млави. Бистрица има две знаменитости. Првог српског олимпијца, маратонца Драгутина Томашевића и осам очуваних воденица. Ту нас је пријатно дочекао његов потомак и упознао нас са животом спортисте који је рођен 20.04.1890. године у истом селу, а по избијању првог светског рата положио свој живот за отаџбину на брду Бубањ код Пожаревца. Његов потомак је направио СПОМЕН СОБУ у којој смо имали прилике да видимо изложбу са сликама, антиквитетима и личним стварима великог олимпијца. Данас се у његову част одржава традиционална трка у Петровцу на Млави. Комисија за именовање улица и тргова је пре пар година донела одлуку да једна улица у Београду понесе његово име. Затим нам се обратила госпођа Зорица која је говорила о лепотама овог краја и о добро сачуваним и вредним воденицама. Шетајући до бистричке реке, уживали смо у лепоти њених воденица, добили понуду воденичног брашна и домаћих производа. Опростивши се на том месту са гостољубивим домаћинима, наставили смо пут ка манастиру Витовница.
Манастир Витовница се налази 10ак км од Петровца на Млави према Кучеву на кречњачкој стени, под 956 метара високим штубиком. Црква је посвећена Покрову Пресвете Богородице и њен оснивач је по предању краљ Милутин. Највећи напредак је манастир доживео у периоду када је игуман манастира био чувени отац Тадеј. Данас је то мушки манастир и тај комплекс чини и још и извор свете воде као и три конака. Посета манастиру Витовница је почела служењем помена на гробу старца Тадеја, православног духовника, који је оставио дубок траг код многобројних верника. Са манастирским житијем нас је упознао тамошњи црквењак. И ту смо посетили продавницу, купили нешто за наше ближње и отишли до извора свете воде који се налазио у прелепој природној идили.
Опростивши се од светиња браничевског округа као и од драгих нам репортера РТВ Млава, Младеном и Далибором, са којима смо провели лепе и незаборавне тренутке, настављамо путовање ка спрској престоници – Београд – где у вечерњим сатима стижемо у хотел Југославија. После вечере већи део групе креће у обилазак центра града. Неки од њих су први пут имали прилику да се прошетају Скадарлијом, која је на одушевљење свих била препуна посетиоцима са свих страна, Кнез Михајловом, као и познатим Калемегданом.
У понедељак рано ујутру, после богатог доручка, крећемо се ка најлепшем и највећем православном храму у Европи, храму Св. Саве на Врачару. То је место где су тадашње турске хорде, мислећи да ће спаљивањем његових моштију успети да умање љубав српског рода према њему, неслутећи да ће је на тај начин само увећати. Прилазећи велелепном храму који плени својом лепотом, дочекали су нас водич и г-ђа Мирјана Стефановић-Миладиновић. Мирјана је дуги низ година била активан члан црквене општине Линц као и вероучитељица али и тадашњи неумори појац при храму Св. Василија, обучивши и оставивши иза себе младу генерацију појаца. Водич нам је на професионалан начин приближио најважније податке везане за изградњу харам Св. Саве. Ни овде није могла да изостане заједничка фотогравија. Добивши сат времена на располагању, свако је на свој начин утонуо у молитву. Са одушевљењем смо посматрали невиђено лепе златне мозаичке фреске, полијелеје који су сијали као злато и највећи на којем је написан симбол вере. Водич нас је одвео и до крипте, која је посвећена Св. Кнезу Лазару, са прелепим позлаћеним фрескописаним иконама свих српских крљева, царева и новомученика. На том нестварно лепом светом месту је наша певница отпевала Васкршњи тропар, као и тропар првом српском Архиепископу, Светом Сави. На крају смо посетили и богато опремљену продавницу и свако је купио по нешто за успомену и тако понео благослов нашег највећег Архипастира.
Пут нас даље води до манастира Раковица, смештен у Београдском истоименом насељу. По народном предању, оснивање манастира се веже за српске краљеве Стефана, Драгутина и Стефана Уроша другог. Разаран и пљачкан премештан је на скровитија места ближе шуми, што му је и данас локација. Манастир је посвећен Арх. Михаилу и у њему почива још један српски светионик, блаженопочивши Патријарх Павле. Својим животом је сведочио Христа и зато је и њега Господ прославио са чудима и исцељењима која се свакодневно догађају над његовим гробом. Поклонивши се на том светом месту, отац Драган је одслужио помен нашем верном Патријарху, уз молитвену пратњу свих присутних. Упаливши свеће за здравље, обишавши велики манастирски комплекс, упутили смо се до капеле са извором воде Свете Петке, која се купала у нестварној светлости.
Узевши Свету воду са тог извора, полако смо напуштали Београд и кренули ка манастиру Светог Марка у Новим Карловцима. Ту нас дочекују са великом радошћу наши драги пријатељи Миомир и Видосава Спаси, годинама активни парохијани наше црквене заједнице у Линцу. Као место ходочашћа овај манастир се прославио у првим деценијама 19. века. Предање каже како је ту, на дан Св Апостола Марка, прогледао истоимени дечак из Крчедина који је од рођења био слеп. Изгубљен на пучини сремске равнице и исцрпљен од бескрајног хода, избављење је потражио у усрдној молитви, све док му се нису указали Пресв. Богородица и Св. Марко. Свежа исцељујућа воа пробија суву земњу, над којом се потом одиграва исцељење малог Марка. У знак захвалности на примљеној Божијој милости, дечак је над чудотворним извором поставио икону са ликом јеванђелисте Марка коме је преписао своје исцељење. Малу капелу крај „водице“ посвећену Св. Јев. Марку, саградио је парох Александар Јовановић 1883. године у славу Божију а у вечни помен њега и његове супруге. С временом је ова богомоља дословно зарасла у коров и шикару. Дуг процес њеног оживљавања започет је у Августу 2007. године када се овде досељавају Ђоко и Персида Обрадов. Добивши благослов од Владике Василија почињу да се старају о црквици, да је обнављају и одржавају. Они су били вредни, улагали су свој новац, скупљали прилоге, тако да је Владика већ 2015. прогласлио ово место манастиром Св. Марка. Персида се прва замонашила и добила прво име Емилија. Она се не дуго затим упокојила а Ђорђе се замонашио 2001. година и добио име Емилијан. Они су били прави богомољци Св. Владике Николаја, помагали су манастире, ишли на сва богослужења, а Емилија је скупљала и бележила све богомољачке песме у оригиналу како су певане. Игуман нам је беседио да овај манастир нема светих моштију као ни уметничких старина, али га краси икона „Живоносни Источник“ са представом младог крчедина и његовог небеског заштитника у Богородичином трону. После беседе игумана отац Драган одслужује помен упокојеној Душици, мајци некадашњег члана наше црквене заједнице, Др. Ненада Марјановића, који са својом породицом живи у Швајцарској. Након помена и датих имена за проскомидију, одлазимо у ново изграђени конак у велику салу на ручак. После изобилног преукусног ручка наша певница је по благослову отпевала песму Св. Николаја „Ој Србијо“ уз пратњу монаха Емилијана са фрулицом. Песму су врло радо сви прихватили, после које је отац Емилијан по жељи свих присутних отпевао песму Самарјанка и на тај начин разнежио наша срца. По растанку са овом светињом крећемо ка Сремским Карловцима где се налази најстарија Богословија на нашем подручју коју је између осталог похађао и наш отац Драган као и његови синови, ђакони Немања и Ђорђе. Карловци су такође познати и по чувеној и најстаријој српској гимназији, основаној 1791 године., коју је својевремено похађала наша парохијанка и сапутница, Анђелка Копун. Анђелка је, са својих 84 година била по годинама настарији члан наше групе. Обилази се и саборни храм у којем се налазе мошти Светог Арсенија Сремца, који је заштитник богословије. Неизоставни део је и винарија Бајило са својом дугогодишњом традицијом производње квалитетног вина.
Са овог места пут нас води ка нашој полазној тачки – Астену.
На крају да додамо још једну врло занимљиву чињеницу. Поред напорне вожње целе ноћи, наш возач је на изненађење свих нас, иако је могао да одспава за време нашег битисања у манастирима, заједно са нама обишао све до једну светињу. Разгледао, молио се, одлазио до извора и палио свеће. Уз молитвену подршку оца Драгана и свеноћног бдења Мише и брата Бранка, нас је безбедно и у здрављу вратио нашим домовима – на томе му хвала.
Нашој омладини на сусретљивошћу да помогну старијима у ношењу пртљага, приликом изласка из аутобуса, дељењем пасоша или на било чему другом велика захвалност. Да су нам живи и здрави и Богом благословени. Као и увек нашем вредном камерману, који се трудио да забележи најлепше, најважније и најдиљивије тренутке, Даниелу Дивалду, од срца хвала.
Свој браћи и сестрама што смо дане провели у радости, љубави и миру неизмерна захвалностл. А најпре највећу хвалу и славу узносимо нашем Господу, који нам је благословио ово поутовање.
***
