од 4. до 11. септембра 2023. године
Са благословом Преосвећеног Епископа аустријско-швајцарског Господина Андреја, храм Успења Пресвете Богородице у Цириху је организовао ходочасно путовање у Свету земљу од 4. до 11. септембра 2023. године.
Групу од 48 ходочасника је предводио прота Мирослав Симијоновић. Ове године је у групи био већи број младих, 26 особа из хора ”Богородичин”, потом из удружења Српских студената из Цириха и осталих који су са својим родитељима и пријатељима сачинили групу. Проф. др Милица Радишић са Универзитета у Торонту се прикључила групи, као и мр економије Тамара Бјелић са својом мајком др Горданом Бјелић из Подгорице. Група ходочасника је постила цело време овог путовања и сви су се саборно причестили у Назарету, Витлејему и Јерусалиму.
Млади су желели да им се једноставније објасни историја Старог и Новог завета како би боље разумели смисао ходочашћа. За време вожње око Галилејског језера, отац Мирослав је искористио прилику да им преприча историју Библије од постања света до Христовог Васкрсења стављајући акценат да су библијске свете личности показивале пример живе вере у свету и Божије љубави према човеку. Ова библијска вера светих и Божија љубав су синергија која је и савременом човеку потребна за живот.
Код патријарха Теофила III на благослов и свечани пријем
Свечани пријем и благослов Његове Светости, Патријарха јерусалимског, Г.Г. Теофила III, добили смо у петак 9. септембра у 11:30 часова. Са нама је била такође група ходочасника из Грчке и Бугарске. Патријарх је говорио о важности посете Светој земљи јер се тиме враћамо својим изворима духовности и православља. Такође својим доласком помажемо малобројно духовно стадо православних хришћана а за узврат, ходочасници добијају неописиву радост и благодатно богоусмерење свог живота. Након уручења обострано поклона и групног сликања, по благослову Патријарха Теофила III, отпевали смо за Његову Светост по Мокрањцу: ”Ис пола ети деспота” док је он достојанствено напуштао свечану салу Јерусалимске патријаршије.
Благољепије манастира, пустиња и храмова Свете Земље
Обилазећи разне храмове, манастире и света места, певали смо разне литургијске песме у част Господа Бога и Пресвете Богородице. У Назарету је хор наизменично певао на литургији са локалним арапским појцима. Посебно је било дирљиво када су православни Арапи и Срби антифоно – наизменично певали ”Агни Партене” на арапаском и црквенословенском. Јудејском пустињом се такође орила православна музика у Вади Келт – Хозевитском манастиру и код испоснице Св. Ане у којој се подвизава старац Благоје – Макарије, родом из Македоније. На том путу у клисури пресушеног потока Хорат од Хозевитског манастира до Јерихона на температури од 48 степени, није било лако ходати. Ипак, велику радост смо имали када се у једном тренутку појавио бели голуб! Посматрао је неко време нашу колону и како је дошао, тако је и нестао. Чекали смо мало да нам се поново појави како би смо га усликали, али поред других птица разних тамнијих боја, нисмо више имали ту прилику да га видимо. Касније су нам се на том истом путу у клисури појавила два пустињска јелена. Под јаким сунцем изнад нас и врелим каменом испод нас, сетили сам се речи Псалмопевца: ”Као што чезне јелен за изворима вода, тако чезне душа моја Теби, Боже. Жедна је душа моја за Богом Живим; кад ћу доћи и јавити се лицу Божијем? Бише ми сузе моје хлеб мој дан и ноћ, када ми говораху сваки дан: Где је Бог твој” (Пс. 41, 2-4)
Често су нам долазиле сузе које нисмо могли да сакријемо јер смо, свако на свој начин, почели да осећамо лепоту Бога Живог међу људима. Зар су потребна лепша Божија чуда мироточења, него када видите богољубиве сузе у очима младића и девојака, које и нас старије покрећу на умиљење и покајање? Оно што смо научили на овом путу ходочашћа јесте, да је Живи Бог оца нашег Авраама – жив и у нашим срцима! Зато чезнемо за Богом – извором смисла нашег постојања, као што чезну пустињски јелени за извором воде. Бог од нас тражи само малу жртву како нас је поучио пустињак Благоје – Макарије: да постимо и да се молимо – да причамо са Богом, као што је то чинио Авраам у своје време. Авраам није веровао у Бога – он је са Њиме разговарао. Авраам је имао неизмерно ПОВЕРЕЊЕ у Бога да ће свака Божија реч бити испуњена у његовом животу. И ми смо схватили да је пасивна вера у Бога почетак, а да је неизмерно поверење у Бога смисао наше вере у Бога…
Јерусалим – бисер драгоцени Блиског истока
У старом – јеврејском делу Јерусалима смо имали два ноћења. Имали смо могућност да останемо код Гроба Господњег до затварања порте у 20:45h, да се прошетамо полупразним улицама базара а младима је посебно било драго да могу у вечерњим сатима мало да прошетају улицама центра Јерусалима и да у неком кафићу попију пиће у окружењу веселих, али веома пристојних јерусалимских младића и девојака. Јерусалим је заиста бисер драгоцени Блиског истока. Овде су људи импулсивни, али то је део оријенталне културе коју и ми носимо у себи. Када осете да сте отвореног срца, они вас брзо прихвате, не као део њихове заједнице, већ као део заједнице Свете Земље, коју многи својатају а у суштини, она је Богом обећана не једном народу већ – добром народу… Мислим да је најмање три дана потребно посветити овом чаробном граду мира – мозаику вере, културе и разних немирних обичаја.
Созерцање свега виђеног
Препоручујемо свим православним хришћанима да посете Свету Земљу. Људи се плаше да им се нешто неће десити на том немирном подручју. Тамо заиста може да се сретне чудновата енергија нетрпељивости и мржња међу људима. Људи тамо негују историјску предрасуду мржње једни о другима: разни јудејски облици религиозности, разне хришћанске заједнице и муслимани. У суштини, они се у подсвести само прибојавају свог историјског памћења о тешким злочинима који су једни од других преживели. Јерусалим – град мира носи своје име као путоказ а не као мерило прошлости. Мир може да се изгради када људи почну себе да изграђују – смогну храбрости да објективно разумеју различитост, те искрено прихвате и поштују једни друге у различитости. Ми ходочасници можемо ту да будемо од велике користи за мир у Светој Земљи, јер многе фамилије живе од дарова које ходочасници тамо оставе. Егзистенцијални нагон за опстанак може негативно да утиче на суседе, који постају опасност за опстанак једне особе, једне породице, или народа.
Са запада су у прошлости долазиле непријатељске војске и страшна разарања. Мало је било оних који су попут Светој Саве доносили благодатну љубав и тиме привукли поштовање муслимана, јудејаца и хришћана. Потребно је да идемо путем божанске љубави Светог Саве и овај свет ће бити много лепши за нас и људе око нас.
Зато бих предложио свакој особи, која је у могућности да посети без страха Свету Земљу, али такође наше манастире и села на Косову и Метохији и у свим крајевима бивше Југославије, где постоје манастири и храмови од великог духовног значаја. Нашим ходочашћем ми њима помажемо да опстану, а они помажу нама да се утврдимо у вери наших предака. Амин.
Протојереј-ставрофор Мирослав Симијоновић
