После заједничко прочитаног Оче наш, Његова Узоритост Кардинал Шенборн је у свом врсном обраћању истакао своју радост да ће се после вишедеценијског, живог верског живота католика у овом крају и у овом храму и убудуће прославити Господ, проповедати реч Божија и служити Света литургија. Јер је исти Господ, исти Исус Христос Који нас приводи вери и свима даје задатак да живимо Јеванђељем и да га проповедамо. Верници Католичке Цркве су у овом храму кроз низ година живели са великом ревношћу и великим срцем. Међутим, стално смањивање броја католичких верника у овом крају јесте болна чињеница, истакао је Кардинал али не и само болна јер је истовремено порастао број православних верника! С тим осећамо радост јер Хришћанство као целина не опада, јер је свима главни и суштински основ Господ Исус Христос.
После дирљивих речи утехе од стране Кардинала Шенборна, присутним се обратио председник Црквене општине Светог Саве у Бечу мр Миленко Јовановић који је срдачно поздравио све присутне и у име Црквене општине заблагодарио Кардиналу Шенборну на великодушном гесту који ће вечито бити уписан на страницама историје Српске Православне Цркве на овим просторима. Такође је истакао да ће велики број верника Српске Цркве у јужном делу аустријске престонице имати могућност да у непосредној близини посећује света богослужења, те да тако у овом новом, сада већ четвртом храму Црквене општине Беч, заживи активни хришћански живот православних Срба. Председник Црквене општине је изразио захвалност Преосвећеном Владици Андреју који је од почетка своје епископске службе унапредио и ојачао положај Српске Цркве у Аустрији међу свим осталим хришћанским црквама, и то кроз континуирану сарадњу са црквеним великодостојницима и државним функционерима. У свом обраћању председник Јовановић је посебно изразио своју благодарност због приспећа отачаствених архијереја из домовине и важних представника Цркве и друштва у Бечу.
По завршетку ових речи председника Јовановића, Преузвишени Кардинал је Преосвећеном Епископу Андреју званично уручио кључеве храма. – Са своје стране, Владика Андреј је нагласио значај добрих односа римокатолика и православних верника у Бечу као и свуда у Републици Аустрији. Беседу Преосвећеног Владике овде прилажемо у целини:
Ваша Еминенцијо, поштовани Господине Кардинале!
Еминенције, Екселенције, уважени почасни гости,
драга децо и омладино наше Српске Цркве,
драга браћо и сестре у Христу, поштоване даме и господо!
Вечерас у овом предивном храму на Шепфверку, у некадашњем пасторалном центру Светог Фрање Асишког, са капелом Свете Кларе, желим да нагласим да сам се пре осам година, од самог почетка вршења моје владичанске службе са свим дужностима, увек трудио да са Вама, Ваша Еминенцијо као и са Вашом Црквом ходим заједно у следовању Господа нашега Исуса Христа, као што је речено у псалму Давидовом (133,1): Како је лепо и красно када сва браћа живе заједно!
Ваша Узоритости, у овом стиху може стати толико тога! Навешћу један пример: познајем једну породицу са чак деветоро деце, а сви се разликују и сваки члан понаособ је јединствен за себе. Чак при првом сусрету нисам успео да препознам, да су сва та деца из исте породице. Тако сам помислио одмах на свете апостоле и пророке јер су они фундамент, а наш Господ Исус Христос је Угаони камен. Овде свакако мислим на стихове из посланице Светог Апостола Павла Ефесцима (2,19-22): Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији, назидани на темељу апостола и пророка, где је угаони камен сам Исус Христос, на коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу, у кога се и ви заједно уграђујете у обитавалиште Божије у Духу.
Еминенцијо, уважени гости! Када један зид сам стоји, он може пасти, суштинска је улога угаоног камена који нас све одржава! Смернице у међуцрквеним односима, наиме да се јасно придржавамо узајамних одговорности и међусобних дужности, значи брига за другог а самим тим и преузимање обавеза једних према другима, као наш одговор на позив Божији. У нашој радости, као ангажовани и активни хришћани, желимо да срушимо баријере које нас раздвајају, са жељом за већим заједништвом. То подразумева и нашу узајамну спремност да делимо своја материјална добра и да изградимо боље међусобно заступање и заједничке добротворне пројекте. Одговорност Цркве у данашње доба изискује претпоставку да се наше појединачне специфичности никада не смеју изоловати, чиме би се само сакрила димензија ширег хришћанског заједништва. Успешна интеграција подразумева осећај заједничке припадности. Она значи развитак заједничких схватања, како се у једној заједници живи са свима осталима. Онај степен интеграције у примењеној солидарности према другима јесте у наше модерно доба мерило за одрживе облике мирног заједничког живота са осталима.
Наше свештенство Српске Цркве у Бечу стоји одлучно испред нашег најважнијег задатка, а то је да редовно организујемо пригодне програме катихетских манифестација за децу и омладину која се у таквом окружењу Епископа и свештенства осећају позваним и вољеним. Ми у томе следујемо појму литургије после Литургије: наиме, важно је да негујемо дух заједнице, да се размењујемо, да учествујемо у радости једних према другим, али да смо близу у патњи и болу. Такође је незаобилазно питање организације социјалне заштите. Постоји ли један добротворни фонд за српску православну браћу? – Пример нам је католички Каритас и евангелистичка Дијаконијска служба. Врло радо желимо да дамо наш допринос у приликама да превазиђемо дух ксенофобије, дух страха од непознатог. Лични контакти почивају на узајамном поштовању али најпре на хришћанској љубави, понекад са предострожношћу као и у пуном поверењу. Навикли смо се у међувремену да организујемо вечерња сабрања за народ, за чланице Кола српских сестара, предавања из области библијске историје…Такође смо организовали дечије групе које су се бавиле иконописањем. Има толико тематских области које имају директну везу са Црквом, наиме проблеми младих, проблем миграције и друго. Овде мислим и на напредак у научној медицини. Једном речју, наши верници треба да увиде да све ове теме нама нису неважне. Такође, и интелектуалци желе да буду прихваћени и да буду почаствовани унутар своје свете Цркве. У овом новом храму можемо сада као хришћани да живимо у радости, у заједништву са свим другим хришћанима јер постоји само један Христос!
На данашњи дан наша света Црква слави Крстовдан, у сећању на страдања Господа нашега Исуса Христа. Управо вечерас не мислим само на страшне ратне окршаје у Украјини већ и на Први светски рат. Више од 100 година је прошло од када су хришћанске земље међусобно заратовале, што није смело никада више да се деси. Дужни смо да деламо на страни мира као што је речено у посланици Ефесцима (4,3): Старајући се сачувате јединство духа свезом мира! – На то смо позвани. Блажени су миротворци! Христос је мир и центар наш!
Тренутно доживљавамо једну невероватну учесталост деструктивног насиља и као да прелазимо у једну назови-културу насиља. Али то није наш пут! Јасно се противећи да на насиље одговарамо насиљем, у труду да преобразимо ситуације сукоба и непријатељства у отворену комуникацију и узајамност, наилазимо на плодно тле ненасиља као противљење логици насиља. Тиме већ овде на земљи предокушавамо Царство Божије као Царство љубави и милосрђа. Насилно Распеће Христово јесте део Божјег Промисла о спасењу људског рода, макар то било и некоме тешко да докучи, како је Господ Бог могао да допусти да Неко Који је Свој Живот и Своје Назначење потпуно предао у Божије Руке, на крају Сâм буде жртва насиља од људи? Али благодарећи славном Васкрсењу Христовом и васпостављањем Христа на десну страну Оца, ова недоумица добија разјашњење: проповедамо Христа Који је као Бог и Спаситељ свеприсутан у Цркви Својој. Он се налази увек на страни онога који страда, заступајући га код Свог Оца. Господ Христос побеђује непријатељства и насиља кроз љубав и праштање. Његова добровољна смрт и Његово славно васкрсење јесу дело Божје које демаскира логику насиља и ограничава ђавољи круг злостављања и смрти.
Драга браћо и сестре, наше време интензивно трага за решењем ове дилеме, не толико у вези са правом на интервенцију него још више у вези са обавезом да се народ заштити. Ко сопственом народу не може да гарантује мир и заштиту од ратних сукоба, губи у исто време и право на сувереност. Пред нама је управо идеал човекове безбедности.
Јеванђеље нас поучава: ко претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт. 24,13)! Српска Црква је током Турског ропства издржала 500 година! Да је била слаба, вероватно би Турци 1683. године освојили Беч. Ми пак, благодарни смо Господу Богу да нас је као народ одржао и предао нам богато наслеђе наших мајки и очева. Из овога можемо да црпимо снагу и да омогућимо нашим суграђанима да у томе имају удела. Нека се Срби благодарећи делима својих предака радују што су Срби! Са друге стране, да прихватимо да смо уткани у заједништво са свима у Бечу и широм Аустрије, како са римокатоличком Црквом тако и са црквама произашлим из доба Реформације.
Вечерас се посебно радујем што у овој радости учествују и моја сабраћа у епископском служењу из сестринских епархија. Они свакако знају да су ми потребни и важни. Знају када се видимо само годишње на Светом архијерејском сабору, да је то мало. Такође желим да заблагодарим свим присутним почасним гостима који су вечерас пристигли на ову свечану примопредају. Такође и свима Вама, драги верујући народе српски, благодарим на Вашој чврстој вери, жртви и вашем активном учешћу у црквеном животу овде у престоници Аустрије, у Бечу.
У то име, изражавам из свег срца и у име свих наших чланова Црквене општине Светог Саве у Бечу, нашу дубоку благодарност најпре Вама, Ваша Еминенцијо поштовани Надбискупе бечки и Кардинале г. Шенборн – и самим тим васцелој сестринској католичкој Цркви у Бечу, на уступању овога светога храма у 12. округу, у наставку већ примљеног Богородичног храма у 16. округу. Наша српска православна Црквена општина у Бечу, настојаће и убудуће да одржава јаке односе пуног међусобног уважавања, са Којим смо кроз вођство Духа Светог и до сада постигли чврсту везу пуну међусобног поверења. Хвала Вам на пажњи!
***
