Благословом Његовог Преосвештенства Eпископа аустријско-швајцарског Господина Андреја, јереј Никола Баловић парох фелдкиршки организовао је поклоничко путовање Богородичином врту – Светој Гори. У оквиру посете Светој Гори намера ове мале али одабране групе ходочасника, била је пре свега посета и учешће у недељном богослужењу манастирa Хиландар, једином српском манастиру ове монашке републике. Други циљ посете био је одлазак у Скит Свете Ане, Прамајке Исусове где се чува њена лева нога. Трећи и најкомплекснији циљ било је успињање на сам врх Атоса. Ходочашће је трајало од 31-ог августа до 6-ог септембра 2023. године. Међу ходочасницима који су кренули на овај богоугодни пут поред самог вође пута, оца Николе Баловића, били су четворица православних верника Епархије аустријско – швајцарске и још двојица верника из Србије, од којих је један састављач овог путописа – есеја. Већини од нас ово је био први пут да идемо на Свету Гору Атонску. Пресвета Богородица нам је отворила врата овог великог духовног средишта Православља у којем се вековима уназад и без прекида уздиже молитва к небу. Дата нам је могућност да својим боравком на Светој Гори, макар на кратко, видимо њена непроцењива духовна блага и напојимо се божанском благодаћу и миром који су овде присутни од тренутка када је Богомајка изабрала ово прелепо полуострво за свој дом.
У предвечерје 31. августа у небеском граду Уранополису мала група поклоника се окупља први пут у свом пуном саставу. Сусрет је био пун радости и узбуђења због наше предстојеће посете Светој Гори и подухвата успињања на врх Атоса који смо зацртали себи надавши се да ће Бог нас недостојне удостојити да се попнемо.
Наредног дана, 1. септембра на обали Уранополиса, отац Никола нас је по ко зна који пут детаљно упознао са планом нашег пута и подухвата и упитао да ли имамо сву неопходну опрему и припрему, како за телесно тако и за духовно успињање. Очинском пажњом и бригом упутио нас је у све оно што нас на овом путу очекује. Уследиле су последње припреме за прелаз на тло Свете Горе Атонске.
Свануо је нови дан – 2. септембар 2023. године, дан који су сви жељно ичекивали. То је био дан за којим смо сви ми чезнули од оног тренутка када смо први пут чули за место где се непрекидно слави Бог из уста оних који су сав живот свој предали Њему и који попут анђела више не живе само по телу него су им и духом постали слични. Дошао је тренутак да се упутимо на само тло Богородичиног врта.
Најпре колима из Уранополиса долазимо до Јерисоса, где је требало да добијемо наше диамантирионе (улазне визе) и да се потом укрцамо на трајект који би нас одвео на Свету Гору. Ту се сусрећемо са нашим првим немалим искушењем. Отац Никола у благом шоку саопштава да за једног члана наше групе није урађен диамантирион. Сви смо били забринути за то да ли ће овај наш брат моћи да уђе на трајект. На лицима свих нас била је видна зебња. Оцу Николи је било најтеже јер смо сви били као један човек и свако је бринуо за оног другог из групе. Верујемо да је и Господ то препознао па је решио да и тај наш брат, без обзира на недостатак диамантириона уђе на трајект. Бог нам је ненадано створио свесрдну помоћ – брата Бојана Старчевића, магистранта из Солуна и појца манастира Хиландар који редовно, сваког викенда из Солуна иде пут Хиландара па тако и овог суботњег јутра када смо и ми добили благослов за улазак. Као добар друг оца Николе још из студијских дана у Београду брат Бојан је уложио надљудски напор да се код Грчких власти издејствује разрешење овог искушења. Коначно смо могли да одахнемо. Били смо у чуду. Наш брат је ушао на трајект без диамонтириона. Трајектом из Јерисоса крећемо преко непрегледног плавог мора пут Свете Горе. Наш први циљ јесте величанствени манастир Хиландар. Осећај који смо имали током пута преко мора ка Хиландарској луци био је неописив. Сви смо били срећни што наша жеља коначно постаје стварност. Као да смо били ван себе. На трајекту је наравно осим нас било и других верника, који су пуни вере и надања ишчекивали долазак на Свету Гору. Док смо гледали у прелепо плаво море и небо, пред нама се указала лука. Кроз пар минута већ смо били на Светогорском тлу.
По пристајању у луку, по нас је дошао мали аутобус. Тај кратак пут до манастира протекао је уз радосно певање црквених песама. Окупани радошћу и срећом због доласка, а предвођени оцем Николом усрдно смо певали док смо путовали ка манастиру, истовремено гледајући около предивне светогорске пределе. Убрзо се пред нама указао величанствени Хиландар. Стигли смо. Стајали смо испред ове наше дивне светиње на месту на коме су стајали и наши свети преци Свети Сава и Свети Симеон док су разматрали да на овом месту подигну манастир за српски род. Векови историје и молитве су били пред нама.
Најпре су нас гостопримници сместили у конак за госте и дали нам традиционално послужење – ратлук и ципуру. Потом се упутисмо у само манастирско двориште, да разгледамо конаке и да уђемо у цркву и помолимо се Богу и Пресветој Богородици. Замолили смо брата Бојана који нам је у Јерисосу неизмерно помогао да као појац манастира укратко и из прве руке каже нешто о самом манастиру и о његовој славној прошлости. Он нам је несебично изашао у сусрет и испричао нам историју манастира објашњавајући настанак сваког манастирског конака и саме цркве. Најпре смо у дворишту манастира, под његовим високим чемпресима, слушали причу о почецима и разлозима подизања манастира. Овај скромни текст би био предугачак и не би било могуће навести све оне прекрасне детаље које смо тога дана чули о овом светом месту. Оно што је на нас посебно оставило утисак, јесу речи брата Бојана да на манастир Хиландар, који је можда и највећа српска светиња у свету, не би требало гледати никако другачије осим као на место непрекидне молитве. Молитве овде трају непрекинуто још од тренутка кад су овде пре више од 800 година дошли Стефан Немања и Свети Сава са српским великашима жељним да своје последње овоземаљске године проведу у молитви и бдењу. Од осталих многобројних података и ситних детаља које смо сазнали тога дана издвојио бих један за који ми нисмо чули, а верујем и многи други који су први пут овде. Сазнали смо да садашња манастирска црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице није иста она коју су првобитно саградили Свети Симеон и Свети Сава. Сазнали смо да је првобитна црква била много мања од данашње и да се остаци њених темеља налазе испод нас, у порти. Након уводне приче могли смо да по први пут уђемо у цркву. Са страхопоштовањем пред овом великом светињом ушли смо у припрату храма слушајући наставак приче о самом храму и посматрајући величанствене ликове светитеља изображене на зидовима. Корак по корак дошли смо и до самог наоса где смо угледали и поклонили се икони Богородице Тројеручице. Ова икона се сматра Игуманијом манастира Хиландара (али је сви светогорски манастири и монаси поштују не само као Хиландарску већ и игуманију целе Свете Горе). По речима брата Бојана, монаси Хиландара пре почетка било којег послушања прво долазе овде пред њеном иконом да се поклоне и испросе њен благослов. Сада смо и ми били удостојени да станемо пред тим чудом од иконе и да јој се поклонимо иштећи од ње благослове за своје животе и спасење душа наших.
Након тога смо се поклонили и пред другим светим иконама којих је овај храм препун, а затим смо метанисали и целивали кивот самог суоснивача ове светиње Стефана Немање, односно Преп. Симеона који је након уснућа ту пребивао док га Св. Сава није пренео у Студеницу. Верујем да је свако од нас био испуњен неописивим осећајем радости док смо стајали у овом светом храму поклањајући се у трепету његовим светињама које овде вековима стоје и испуњују благодаћу срца хиљада верника који сваког дана долазе на поклоњење. Брат Бојан нас је одвео у манастирску костурницу где смо могли да видимо кости стотине монаха које чекају на будући век и Васкрсење мртвих. Након обиласка најважнијих споменика и знаменитости ове древне светиње успели смо да шетајући поред битних локација у окружењу Хиландара дођемо и до Есфигмена. Тамо су нас монаси упркос познатој искључивости такође примили с поштовањем и љубављу. Убрзо смо морали назад да би присуствовали вечерњој служби у Хиландару. Били смо ганути и одушевљени појањем хиландарских монаха као и њиховом ревношћу и старањем за поретком и лепотом богослужења. На десетине монаха и искушеника функционишу као један. Подсећају нас на једну кошницу у којој свака пчела ради беспрекорно. Заиста је истинито то да су светогорска богослужења нешто сасвим посебно и другачије. Сада смо се могли лично уверити у то.
Након вечерње службе отишли смо у манастирску трпезарију на вечеру. По речима које смо раније чули, обеди у манастиру су својеврсни наставак богослужења. Јели смо заједно са монасима и другим ходочасницима, истовремено слушајући читање пролога. После вечере одлазимо у храм на мало повечерје и Акатист Пресветој Богородици. По манастирском типику јутрење почиње изјутра у 4 сата, а у наставку се служи Света Литургија. Окрепивши тела кратким сном који нам је био неопходан раном зором устајемо и одлазимо у цркву. Улазимо у храм који је био у полутами, осветљен само светлом из кандила. Свако од нас знао је да је ово посебно драгоцен моменат нашег целокупног боравка на Светој Гори. Сви смо у миру и по реду улазили у храм, заузимајући своје место. Иако је свака служба која се служи Богу подједнако драгоцена и има исту вредност ако се служи са вером и љубављу ипак није било могуће не приметити посебност богослужења у Хиландару, посебно зато што је била недељна служба – Васкрс у малом. Богослужење је у потпуности на црквенословенском језику. У Хиландару влада потпуна посвећеност Богу и молитви, душа растерећена од брига овоземаљског живота. Ми који живимо у свету као да живимо у својеврсној подељености између нашег свакодневног и нашег духовно-богослужбеног живота. Овде тога није било. Сав монашки живот усредсређен је и савршено уклопљен у дневни круг богослужења. На радосним лицима монаха се дало видети да су сваку животну бригу оставили иза себе и да су заиста сами себе и сав живот свој предали Богу. Након Свете Литургије у којој је и наш духовник пута отац Никола саслуживао, као круна нашег боравка у манастиру била је Света Тајна Причешћа која нас је испунила радошћу. Након обеда уследило је брзо спремање за наставак нашег путешествија по Светој Гори. За нас је био спреман минибус који ће нас из Хиландара одвести у Јовањицу, одакле је требало да се опет укрцамо на трајект који би нас одвео до наше следеће станице, а то је скит Свете Ане. Одлазимо из Хиландара пуни утисака са заједничком жељом и надом да ће нас Бог, једног дана, опет удостојити да будемо иза његових зидана.
Из Јовањице трајектом одлазимо најпре до луке у Дафнију, а одатле новим трајектом одлазимо до Скита Свете Ане, одакле је требало да се упутимо на сам врх Атоса. Од луке до самог скита било је потребно прећи једно хиљаду и петсто степеница које иду право стрмом узбрдицом. Ту смо се први пут суочили са нашом телесном слабошћу и духовним искушењем јер пут узбрдо, по јакој врућини, није нимало лак подвиг, нарочито зато што смо на леђима имали од 10-15 килограма у ранцима. Међутим, наш циљ је јасан и ми смо непоколебљиво били предани томе да га остваримо. Отац Никола није дао ником да се поколеба и све нас је срдачно бодрио и храбрио. Долазимо у сам скит који се налази високо на брежуљцима. На сваком од брежуљака се налази по једна келија. Стижемо у сам скит, где нас дочекује један грчки монах. Ту добијамо послужење. Вршимо последње припреме, остављамо у Скиту вишак ствари и након пола сата проведених у скиту, крећемо на даљи пут ка врху Атоса. После добрих 6 сати умереног до динамичног успињања стижемо до Богородичине цркве Панагиа која се налази на 1600 метара надморске висине. Пут је био јако тежак али нас је сама Богородица водила и ми смо корак по корак савлађивали успон и сами уверени у то да смо Њоме вођени и заштићени. Успут смо сретали друге поклонике који су се упутили ка врху или који су се враћали са њега. Панагија је једна прелепа камена црква која између осталог служи као својеврсна станица и одмориште пре самог врха Атоса. Ту застану сви они који се пењу на врх да се одморе, укрепе и захвале Пресветој на томе што су удостојени да дођу овде. Ту на светом тлу смо преноћили – неко на старим креветима, неко на поду у врећама. Неко рече да је отац Никола заноћио у самој капели на поду испред Богородичине иконе. Ујутру раном зором чекала нас је последња етапа пешачења ка врху.
Крећемо пре изласка сунца. Пут ка врху је сада још тежи и стрмији, али због његове близине додатно смо мотивисани да истрајемо и савладамо последње километре који воде ка њему на висини од 2033 метра. На висинској тачки од око 1800 метара суочавамо се са новим озбиљним искушењем. Над нама се одвија брзо кретање црних облака. Одједном, као у трену и из кабла, почиње да лије киша и да дува јак северац. Иако смо делом припремљени и за кишу, нисмо очекивали тако брзу промену времена и екстремне временске услове. По допуштењу Божијем наш пут ка врху био је веома отежан, готово немогућ. Чудом Божјим успевамо да стигнемо до врха. Коначно, пред нама се указује крст који се налази на самом врху Атоса, а тик поред њега налази се чувена црква посвећена Преображењу Господњем. Услед невремена у максималној брзини се клањамо и целивамо крст и долазимо пред саму цркву. Милошћу Божијом наш узвишени циљ је испуњен. Налазили смо се на самом врху Атоса где не може свако доћи тек тако, већ само они које сам Господ и Пресвета Мајка Божија позову. Стојимо испред црквице Преображења под тремом. А онда, изненада, севнуше страшне муње и ударише громови. Стајали смо пред храмом, иза потпорних стубова, до звона. У десет минута трипут је севнуло и загрмело, прва два пута по једном и трећи пут три пута одједном. Ударац муње је толико био јак да смо се укочили од шока. Неком кренуше и сузе и понеки јецај, други су само безгласно и бледо гледали у очи других. Ситуација око нас није била ни мало наивна, већ изразито екстремна. Веровали смо у то да нам се ништа лоше неће десити док се налазимо на врху Богородичиног врта али смо и схватили да смо тако мали и слаби и да бисмо могли у трену да нестанемо са лица земље. Предвођени оцем Николом отпевали смо тропар Богородице Дјево и тропар Преображења, надајући се да ће невреме стати како бисмо могли без опасности кренути назад. Бог је чуо наше искрене молитве и убрзо након тога престале су муње и удари громова. Након сат времена проведених на врху Атоса и молитвеног созерцавања морали смо кренути назад ка подножју, ка Светој Ани. Нисмо могли остати дуже, због кише и хладноће, али су нам срца ипак била испуњена радошћу и захвалношћу Богу што нас је и поред свих искушења довео овде. Бог је нас грешне и недостојне удостојио да будемо на овом светом месту, да одавде узнесемо своје скромне молитве њему Творцу и Сведржитељу. Схватили смо поруку на врху Атоса: „Ми смо овде, Ја и Царица небеса и земље.“ Када је невреме мало попустило кренусмо назад. Киша је и даље јако падала, али смо смирено и пажљиво кренули назад истим оним путем који смо дошли. У повратку смо још једанпут свратили до Панагије, а одатле истим путем ка Светој Ани. Били смо благодарни. У Скиту Св. Ане смо добили преукусну вечеру, а након тога смо сели пред храмом на клупу. Док је отац Никола био у разговору са једним од нас, видели смо да је буквално седећи заспао. Изјутра смо били на Литургији код Грка монаха овог Скита и потом смо целивали стопу Свете Ане, Праматере Господње.
Дошао је тренутак да се опростимо са Светом Гором и кренемо назад, најпре ка Дафнију, а затим ка Уранополису, одакле бисмо кренули кући. Пред нама се појавио нови проблем. Због велике буре и невремена нисмо могли бродом да кренемо из луке Свете Ане, већ смо морали да одемо прво до Новог Скита, а онда ради сваке сигурности и до манастира Светог Павла и да тамо сачекамо наш брод за Дафни. Од Свете Ане до Светог Павла ишли смо пешке заједно са браћом свештеницима и верницима из Румуније. Након добрих два сата времена хода стигли смо до луке манастира Свети Павле. Због недостатка времена нисмо могли да обиђемо овај манастир, чије се зидине и храмови налазе на самој падини и чију је величанственост немогуће дочарати речима. Вредно је спомена да је захваљујући српској принцези Мари Бранковић за коју се каже да је уз царицу Јелену једина која је крочила на тло Свете Земље, у овом манастиру сачувано благо – дарови тројице мудраца који су дошли у Витлејем да се поклоне Богомладенцу. Прича каже да је принцеза уистину добила многа блага заплењена из цркве Света Софија из освојеног Цариграда. Мара је издвојила злато, тамјан и миро, што су источни мудраци даривали Христу када се родио. Да би пренела ове дарове, принцеза Мара је морала да доплови морем од Цариграда до светогорске обале. Након што се искрцала из галије и приближила се зидинама манастира Светог Павла, према предању, зачуо се глас са неба и пред принцезу је стала Богородица, подсећајући је да не иде даље и не прекрши правило братства свих светогорских манастира. Мара је застала, скрушена се помолила Богородици, заштитници Свете горе и мирно сачекала монахе да изађу из манастира Светог Павла, којима је предала дарове. На месту где је Мара застала постављен је крст који се назива „царичин”. У 19. веку ту је подигнута капела на којој је насликана царица Мара са наоружаним пратиоцима у турском оделу, док су насупрот ње приказани монаси како примају дарове. Од тих давних дана, до данас, дарови три мудраца, ретке светиње повезане са овоземаљским животом Христа, чувају се на Светој Гори, у манастиру Светог Павла. Захваљујући својој мудрости и умећу, од готово сигурног уништења, светиње је сачувала српска принцеза Мара, и то у бурним временима средњег века, када је Византија клонула, а на сцену ступила моћна, али немилосрдна Отоманска империја. Ми смо успели као поклоници да приђемо том месту и поклонимо се пред крстом крај кога се збила ова дивна историја.
Убрзо је стигао наш трајект и кренусмо у Дафни. Ту смо сачекали други мањи брод који је требало да нас за пола сата одведе у Уранополис. Море је, у међувремену, постало изразито немирно и узбуркано, али смо као и по ко зна који пут до сада били уверени да нам се ништа неће догодити. И након сата чекања стигао је мали брзи бродић. Отац Никола нам је накнадно рекао да смо ушли у тај брзи брод на његову душу… После неколико дана на Светој Гори, дошао је тренутак да се опростимо са њом. Док је наш брод ишао тако немирним морем ка Уранополису, ми смо седећи размишљали о преобиљу благослова и дарова које смо добили. Иако је наш пут на моменте био веома тежак и могло би се рећи и исувише опасан, свако од нас је мислио у себи да једног дана мора доћи опет и да нас од Господа и Пресвете Богомајке ништа не сме одвојити па ни муње ни громови.
Вероучитељ Стефан Ристић, Врање
аутор есеја
