Православни народ Божији испунио је и ове недеље највећу Православну светињу у Бечу, на дан Светог Григорија Паламе, у другу недељу Часног поста. У покајању великопосне радости, стрпљиво је учествовао у Литургији, у ишчекивању Свете чаше Господње и причешћа Светим, Непролазним, Страшним и Небеским Тајнама.
Служило је свештенство овог храма, оци: Петар, Јован и Гајо, заједно са пензионисаним православним генералом аустријске војске, оцем Романом Фишером. У препуном храму, по благослову старешине, по преочитаном Јеванђељу, отац Гајо Гајић произнео је надахнуту беседу, коју преносимо у целости:
„Пред ову јеванђељску поруку, као и сваки пут, молимо се најприје: „Господе, запали у срцима нашим непролазну Свјетлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега да бисмо разумјели Твоје јеванђељске проповиједи“!
Заиста, тешко је разумјети ријеч Божију без те неопходне Свјетлости Божије, која није ништа друго до Сила Светога Духа, која се спушта на нас у овоме часу када се сабирамо у Име Свете Тројице, када призивамо Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, да се отворе Небеса и да сиђе Огањ Силе Његове и да разгори у срцима нашим вјеру нашу. Таква вјеру имамо и код овог јеванђељског, узетог човјека кога носе четворица. Али није посустао, није се предао. На такву вјеру упућује нас Апостол Павле када пише писмо, тј. Посланицу Јеврејима, да пазимо и да разликујемо духове, јер су различити. Није све од Духа Светога. На нашем путу, а овај пут Поста јесте пут ка Васкрсењу, постоје и странпутице. Слушаћемо многе умилне гласове, али гласове који заводе за Голеш планину и који нас одвраћају од нашег главног циља.
Порука данашњег Јеванђеља и Посланице Апостола Павла, која му претходи, састоји се управо у томе да слиједимо циљ свој, као што је и наш пјесник мостарац, херцеговац Алекса Шантић, говорио: Ми пут свој знамо – пут Богочовјека. То је та мјера коју нам је Бог дао, назначивши нас круном стварања Његовог, да сву творевину Његову принесемо да се освети, да се посвети, да се преобрази.Та мјера, рекао би Његош, није друга до – безмјерје. Зато је све човјеку мало, зато је и човјек мали у гријеху, када умјесто Бога изабере било шта друго.
На овом путу Часног поста ка Васкрсењу, Црква нас, не без разлога, упућује на посебне личности, као што је Свети Јован Лествичник, као што је Света Марија Египћанка, који су својим животом и подвигом показали и доказили, да је и у падању, посртању и устајању, тај циљ могућ и остварив, да је могуће превалити тај пут као што га је прешао Изабрани Јеврејски народ Божији по четрдесетогодишњем лутању кроз пустињу. Осим тога, бодри нас указујући на изузетне историјске догађаје, који такође оснажују нашу вјеру. Један од њих је прослављан прошле недеље, победа Православне вјере над иконоборцима. То није била било каква побједа. Била је то побједа над онима који су хтели да оповргну, обесмисле и да унизе нашу вјеру у могућност сусрета с Богом, Богом изображеним на светим иконама, Богом присутним међу нама, кога можемо опипати, као што је Апостол Тома по Васкрсењу, ставио прсте у ране од клинова на Тијелу Његовом.
Исто то говори нам и Свети Григорије Палама који, у једном налету западног схоластицизма, нарочито израженог у Анзелмовој опаски да је гледање Бога исто што и писање по ваздуху, том миљшењу и људској философији, супротставља виђење Свјетлости Божије. Оне Таворске, чији су причасници били Петар, Јаков и Јован, а са њима Мојсије и Илија, иако су их дијелили вјекови, оне Свјетлости у којој није изгорио ни Мојсије када је на Хориву добио заповјест Божију (да поведе свој народ у Земљу обећану), оне Свјетлости која се спушта сваког Васкрсења међу нас, као Свети Огањ који пали свијеће у рукама Православног, Јерусалимског патријарха и онда пјевамо ону дивну химну: Ходите, примите Свјетлост незалазну.
Ту Свјетлост примамо у Причешћу и она нам отвара очи богопознања. Али ту Свјетлост призивамо и припремамо се за њу, да дође и да се настани у нама, да нас умије, да нам освјетли пут којим да идемо.
И на свакој Пређеосвећеној Литургији ових дана ми се молимо: Свјетлост Христова просвећује Све. Амин“!
протојереј др Гајо Гајић
***
