Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски Г. Андреј, присуствовао је уочи празника Светог великомученика и страстотерпца Георгија свечаној Вечерњој и Светој Литургији, на сам дан празника, у Богородичином храму у Бечу. Нажалост, још увек иза затворених врата. У измењеним терминима, прилагођеним новонасталим околностима, вечерње је одслужио прота Драган Бирташевић, а Свету Литургију прота Гајо Гајић. После служби, пароси су се преко теле-конференције пригодним беседама обратили вернцима призвавши на њих благослов Божији и посредничко мољење Светог Георгија.
Придржавајући се још увек прописа о ограниченом кретању, и током овог великог празника, службе су се одржавалe уз учешће два појца и олтарника. Службе су биле преношене преко теле-линка. Међутим, верни народ је током дана, уочи Вечерња, као и после Свете Литургије, према прописима, појединачно долазио у храм да се помоли и поклони, да поздрави свештенство и узме благослов од пароха и од епископа, да запали свеће и да освешта славско жито. Посебно треба истаћи и похвалити присуство благочестиве браће који прослављају Светог Георгија, као своју славу. Ипак, велелепни Богородични храм је, такође, још увек лишен пуног учешћа народа на свечаним службама. Зато нас радује то што је Епископ Андреј у међувремену примио позив да током идуће недеље пред државним властима изложи предлог програма по коме ће наше црквене општине у Аустрији функционисати у наредној, ублаженој фази предложених мера за борбу против ширења вируса. То значи да би од 15. маја богослужења могла да се одржавају уз присуство народа, према новом распореду богослужења. По озваничењу, распоред ће бити најскорије објављен уз све остале релевантне информације.
* * *
Беседа проте Гајића:
Христос Васкрсе, и срећна слава, свечарима Крсног имена Светог Георгија…
Само у светлу Васкрслог Христа, који је и први Светитељ, можемо схватити, значај свакога светитеља и можемо схватити смисао нашег живота, а то је обожење, односно да је једина мера човекова безмерје и уподобљење Богу, као што су Лука и Клеопа на путу за Емаус, у ломљењу хлеба, значи у Причешћу, препознали Васкрслог Христа пожелевши да остану у љубави Његовој нераскидиво за сву вечност.
Где смо данас и шта можемо научити у време кризе и искушења, с једне стране, или у време опомене и посете Божије, с друге, како су хришћани увек сагледавали недаће, не ропћући, него доживљавајући сваку кризу као шансу. Као што је говорио праведни Јов, добро смо примали, зар нећемо и невоље претрпети.. (Јов гл. 2).
Наша народна мудрост сажела је ове невероватне распоне људског живота и његове трагике у две речи: стрпљен – спашен. То је оно што нам је данас најпотребније, стрпљење и смирење, ослањање на вољу Божију, поверење у Њега. Оче нека буде воља Твоја, зар се не молимо свакога дана… али искрено, не како ја хоћу… Управо то је одлика светих, њихов заштини знак, тј. да су остали нераскидиво везани за љубав Божију, до крста, страдања, до смрти… Зато њихова вера и љубав, и оданост, са њиховим моштима, почивају у темељима свакога храма и његовог Престола, утврђујући дом Божји и нас у њему… Као што каже она дивна молитва Свете тајне брака: молитве (и благослови) родитеља утврђују темеље домова (њихове деце)… а светитељи, које у спомен крсног имена славимо, јесу као наши родитељи, наши посредници пред Богом.
Две ствари су нам у ово време дар с неба и просветљење. Прва је сазнање да много мање владамо животом, него што смо били убеђени… Како се осећамо немушто, ускомешани, и највеће силе и државе, тумарајући обезнањено… упирући поглед ка небу.
И друга, не мање битна ствар супротна оном што јесу светитељи, показује нам колико је беспотребних ствари у нашим животима којима смо поробљени, а без којих можемо. Везаност пропадљивим стварима, удаљава нас од непропадљивости, од Бога љубави. А Љубав ослобађа.
И данас, када нам долазе људи, чини се да свима најтеже пада та одвојеност једних од других, што не могу до родитеља, до браће, понекад и у истом граду, а поготово из расејања у домовину… дешавају се и смртни случајеви. Али, опет и опет, сетимо се да смо сваки дан са најближима, да смо ту једни због других, да искупљујемо дане и године, да не пропуштамо прилике које нам се указују, јер су времена зла… и по томе ћемо бити као светитељи и деца Божија „ако имамо љубави међу собом“. А љубав и вера, и заједница, и светост, јесу дарови Духа Светога, који и Цркву чини Црквом, заједницом вечне љубави и заједницом светих.
Тако су се осећали и ословљавали једне друге први хришћани, који су живот и молитву темељили на Духи и Истини, а светима су називани и епископи који освећују дарове, рукополажу, освећују цркве и раздају светиње. Тако морамо гледати и сваког брата и сваког човека, као потенцијалног сабрата и светитеља, по отачкој речи: видео си брата свога, видео си Бога свога. Остајући, стога, непоколебиво са светима Цркве Васкрслог Христа призивамо на Вас благослов Божији и Светог Георгија, молитвама светог владике нашег… Амин
Свештеник Гајо Гајић
