Са благословом Његовог Преосвештенства, Епископа аустријско-швајцарског Г. Г. Андреја, парохија храма Успења Пресвете Богородице у Цириху, под духовним руководством надлежног пароха протојереја – ставрофора Ненада М. Михајловића, организовала је поклоничко путовање у Свету Земљу од 25. априла до 2. маја 2023. године.
Путовање је реализовано у сарадњи са поклоничком агенцијом Пут вере која је у власништву Подворја наше Цркве у Москви. Група од 50 поклоника, окупила се у јутарњим часовима на циришком аеродрому и после уобичајене сигурносне процедуре, кренула на пут. Необична радост осећала се код свих поклоника, како старијих тако и млађих, који су чинили већину. На аеродрому Бен Гурион у Тел Авиву, после неопходне аеродромске процедуре дочекао нас је наш организатор и професионални водич, теолог ипођакон Јован Босић и повео пут Витлејема, града Христовог рођења и сместио у хотел који се налази на пар десетина корака до базилике Рођења.
Већ следећег јутра, другог дана – боравка у Светој Земљи упутили смо се у Ел Лазарију, библијску Витанију, месту Марте и Марије сестара Лазаревих и љубљеног брата им и пријатеља Христовог, кога је Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. По прочитаном Јеванђелском зачалу и отпеваног тропара Опшчеје воскресеније…, поклонили смо се гробу Лазаревом сишавши уским каменим степеницама дубоко у земљу.
Након Витаније кренули смо у Јорданску пустињу у долину Вади Келт где се у кањону потока Хората уздиже манастир Светог Георгија Хозевите, који веома личи на наш манастир Острог. Изнад цркве уклесане у камену стену, налази се пећина у коју се по предању склонио Св. Пророк Илија бежећи од освете зле владарке, идолопоклонице Језавеље. Такође, по предању у тој пећини је Свети и праведни Јоаким будући још бездетан измолио рођење чеда у позним годинама, Пресвету Богородицу Марију. Манастир је под православном јурисдикцијом, где су нас гостољубиви монаси Јелини, након поклоњења, почастили традиционалним ратлуком, водом и кафом и испратили на пут даље.
Оставивши иза себе Јорданску пустињу, приближавали смо се Витавари, аутентичном месту Крштења Господа Исуса Христа, на обали свете реке Јордан. Сви поклоници, за благослов, имали су прилику да уђу у њене свете воде, у посебним, за ту прилику спремним хаљинама, такође претходно саслушавши Јеванђелско зачало.
Уз асистенцију госта на ходочашћу, јереја Милутина Михајловића из крушевачке Епархије, отац Ненад је помагао поклоницима да уђу у воду реке Јордан, у коју је сам Господ ушао да се крсти. Пут нас је даље водио ка Јерихону, у археологији препознатом као најстаријем насељу – граду на свету. Нарочито је импресивно и то што се он налази у такозваној крипто – депресији, положају на најнижој земљиној тачки, испод нивоа светског мора. Изнад Јерихона је и Гора кушања на коју смо се попели гондолом. Импресиван је поглед на панораму јерихонске долине са археолошким ископинама старог града. Од крајње станице жичаре па до манастира Свете четрдесетнице који припада Јерусалимској патријаршији водило нас је још тачно сто камених степеника. И ова светиња уклесана и прилепљена у стење налик је на птичије гнездо – место четрдесетодневног поста Христовог.
Недалеко од Јерихона, у јорданској пустињи, у оази Дер-Хаџла, налази се манастир Светог Герасима Јорданског из шестог века, подигнут на месту славне Каламонове лавре из четвртог века. Прилазећи манастиру дочекала нас је на улазу препознатљива изливена у бронзи фигура лава, живописно представљеног у житију Светог Герасима. И то је манастир Јерусалимске Патријаршије, познат свима по гостопримству и срдачности.
Традиционално, дан је употпуњен одласком на Мртво море, најсланији водени басен на свету, који обилује и минералним лековитим блатом са мноштвом посетилаца купача.
Трећи дан – нашег боравка у Светој Земљи започет је одласком на рану витлејемску Литургију у Пећини рођења. Прву цркву подигао је Константин Велики 326. године, а обновио је и богато украсио Јустинијан Велики. И поред бројних рушења и обнова, она је и данас прелепа базилика. Међу осталим свештеницима на Литургији саслуживали су и наши свештеници отац Ненад и отац Милутин. Сви поклоници су се причестили и поклонили чудотворној икони Витлејемске Мајке Божије чији се трон налази са десне стране од уласка у Пећину. Преукрашена и чудесно прелепа, очарава све верне који јој долазе. Због близине хотела, раном зором већина јој је одлазила да се поново поклони, целива, да јој се моли. Песма састављена у част Њој Витлејемској Мајци Божијој постала је и химна нашег путовања, појана врло често у аутобусу од свих а нарочито од појаца појачке групе Богородичин, који су били саставни део ове поклоничке групе. Истог дана, изузетно, наша група је имала благослов да у Витлејемском комплексу посети цркву – костурницу са моштима невино посечене од Ирода Витлејемске деце.
Окрепивши се после Литургије, кренули смо у град Јерусалим где нам је у седишту патријаршије уприличен пријем код Његове Светости Патријарха јерусалимског Г. Г. Теофила III. Седиште јерусалимског трона је у непосредној близини храма Васкрсења. У том окружењу је и манастир Светих Архангела Михаила и Гаврила кога смо посетили непосредно пред пријем. Сазнали смо да је Манастир 1312. године откупио краљ Милутин те га је на темељима старог византијског комплекса (активан од 4. до 9. века), поново подигао. По довршењу цркве саградио је и конаке, малу болницу и једну гостионицу за калуђере и поклонике из његовог отачаства. У повељи цара Душана из 1350. године, налази се да је претходно и Краљ Стефан Дечански храм украсио, утврдио и даривао. И други летописи из тог периода сведоче да манастир припада српском монашком братству као и да је једно време био метох манастира Светог Саве Освећеног. У рукама српских монаха овај манастир се налазио пуна три века. Услед куге, манастир је у 15. веку запустео да би коначно у 17. веку потпао под грчку власт.
Уследио је затим пријем код Патријарха који нас је срдачно дочекао, говорећи о мулти-етничком животу у Јерусалиму, о важности чувања светиња које су нама православнима поверене, увек изражавајући захвалност свима који долазе на поклоњење а због преношења поруке мира и љубави целом свету. Патријарх је на крају, сваког понаособ благословио и даривао икону Гроба Господњег. После традиционалног заједничког фотографисања, захвалили смо се на пријему и напустили прелепе патријаршијске одаје.
Кренули смо у обилазак Маслинске горе а са уређеног Видиковца посматрали величанствену панораму Светога Града унутар чијих зидина се блистају куполе храмова и осталих богомоља. На врху Маслинске горе посетили смо руски манастир Вазнесења са звоником високим 64 метара, познатим и као Руска свећа, који доминира окружењем. Ту је и капела на месту где се догодило Прво обретење главе Светог Јована Крститеља. Само, пак место Вазнесења Господњег налази се нешто ниже од манастира. У питању је камена ротонда скромних димензија и у власништву је муслимана, одакле се по њиховом веровању и пророк Мухамед вазнео на небо. Хришћанима је посета дозвољена. Поклонивши се светињи поново смо се упутили у стари град Јерусалим.
Ходећи путем страдања Христових који нас води уским каменим улицама, заустављали смо се на сваком од укупно 14 стадија – клонућа и застајања, под теретом Крста, Христовим. Читали смо уз пут Јеванђељска зачала молитвено се сећајући предаје Христа, мучења и Његовог страдања. Уз певање тропара Кресту Твојему поклаљајемсја Владико… стигли смо на поклоњење и до централног места цркве Васкрсења, Голготе и Гроба Господњег.
Четвртог дана – нашег путовања кренули смо опет пут Јерусалима и упутили се ка Зиду плача који представља најсветије молитвено место Јудаизма, остатак првобитног Соломоновог храма, разореног од стране Римљана 70. године по Христу.
У подножју Гетсиманског врта који чува хиљадугодишња стабла маслина и разнобојно медитеранско растиње, спустили се до цркве Богородичиног гроба. Поклонили се месту Њеног погребења и Успења као и икони, познатој чудотворној Јерусалимској Мајци Божијој.
У Гетсиманском врту посетили смо и дивили се архитектонском решењу базилике Агоније, цркви подигнутој 1923. године на темељима храма из времена Константина Великог, по пројекту славног у сакралној архитектури италијанског архитекте дон Антонија Барлучија, који је својим архитектонским решењима оставио видног трага широм Свете Земље.
Указала нам се потом и ретка прилика да у непосредној близини посетимо цркву – манастир Светог Архиђакона Стефана (често је затворена), која је подигнута изнад пећине где се по предању и десило његово мученичко пострадање.
Стигли смо затим и до најлепшег украса Гетсиманије, руског манастира Марије Магдалине, препознатљивог по позлаћеним луковичастим куполама. Црква је задужбина руског императора Александра III, и у њој се налазе мошти преподобномученице, велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне и инокиње Варваре, пострадалих од безбожних Бољшевика.
Следеће одредиште била нам је посета бањи Витезди на северној страни зидина Јерусалима, код Овчијих врата, познатих из Старог Завета као места пијаце за продају животиња неопходних за храмовна жртвоприношења. Бања Витезда се састоји од два резервоара ископана у басену некада постојеће реке Беит Зеита, а вода у њој сматрала се лековитом, онако како нам сведочи и јеванђелист Јован у исказу о чудотворном исцељењу одузетог у њој.
Стари Град Јерусалим чува још једно свето место које смо мимо предвиђеног програма имали благослов да посетимо. То је манастир Светих родитеља Пресвете Богородице, Јоакима и Ане. Место где се родила и живела до своје навршене треће године живота, када је, будући заветована Богу, одведена у Храм на чување и васпитавање. Веома уским и стрмим каменим степеницама, из цркве се сада силази дубоко у просторије где је Света Ана родила своје од Бога измољено чедо.
Идући према Храму Васкрсења, у непосредној близини, дошли смо до некада Руског царског претставништва Александровског подворја са црквом Светог Александра Невског. Сводови овог огромног здања чувају археолошка налазишта, ископине зида и капије – судњега Прага као и узани пролаз познат под именом Иглене уши, поменуте код јеванђелисте Луке: Лакше је камили проћи кроз иглене уши, него ли богатоме ући у царство небеско.
У поподневним сатима имали смо слободно време. Мале живописне трговинске радње у старом граду Јерусалиму, тесно поређане једна до друге, испреплетане и хаотичне, нудиле су изобиље робе, мноштво источњачких и хришћанских сувенира као и егзотичне хране и воћних медитеранских напитака.
Следећег петог дана – нашег поклоничког путовања кренули смо у Јудејску пустињу у посету манастирима Светог Теодосија и Светог Саве Освећеног. Лавра Светог Теодосија задужбина је овог пустиножитеља из 476. године, оснивача општежитељног монаштва. По предању, манастир је подигнут око пећине у којој су заноћили Мудраци са истока након поклоњења Богомладенцу Христу. У истој пећини су и гробови великих светих палестинских пустиножитеља, поред Светог Теодосија, и Светог Јована Мосха, као и Свете Софије, – мајке Светог Саве Освећеног, Свете Теодотије – мајке Светих Безсребреника Козме и Дамјана, Свете Марије- мајке Светих Аркадија и Јована и других.
Од овог одредишта до манастира Светог Саве Освећеног поклонике превозе мини-бус таксисти, јер се налази у срцу пустиње и на неприступачном терену. То је најчувенији манастир палестинског монаштва у коме је најстарија пећинска црква Светог Николаја Мирликијског из 484. године. Лавра Светог Саве Освећеног има посебан Типик, по коме женама није дозвољен улазак. Свештеници и мушки део групе улазе у манастир, а женама које остају испред, износе се мошти на целивање и освештано уље за благослов. На свом путовању у Свету Земљу 1229. године Свети Сава српски је овде на чудесан начин добио на дар икону Богородице Тројеручице, од тада па до данас највеће хиландарске светиње.
Остављајући за собом Јудејску пустињу, поново смо кренули пут Јерусалима да посетимо древни манастир Часног Крста. Дан је завршен одласком у Ен Карем, град Јудин, који је место рођења Светог Јована Крститеља где је данас руски женски манастир Горња. Уживали смо у прелепој порти манастира препуној разнобојног цвећа и растиња.
Шести дан – пре поноћи, односно нешто после 22 часа, окупили смо се и кренули аутобусом у Храм Васкрсења на поноћну Литургију и причешће. Почело је васкршње јутрење а у наставку Света архијерејска Литургија, уз саслуживање више од 50 свештеника и још толико неслужашчих свештеника поклоника, углавном Румуна и око три – ипо хиљаде верника дошавших са свих страна света. Незаборавна ноћ, Евхаристија служена на Гробу Господњем, причешће. У раним јутарњим часовима, испуњени необичном благодаћу, иако већ у свитање зоре, уморни, радосно смо се вратили у хотел да би мало касније после доручка напустили Витлејем и наставили пут Галилеје.
Пре коначног напуштања Јудеје и одласка на север у Галилеју, изашли смо на гору Сион на којој је сала Тајне вечере, тзв. Горњица а у приземљу кенотаф – камени ковчег који се поштује као гроб цара Давида. Пут нас је даље водио у Лиду Палестинску близу Тел Авива у стару Јафу, у Саронској равници. Ту смо се поклонили моштима Светог Ђорђа великомученика и победоносца. По предању, црква је саграђена на очевом имању, на месту његовог рођења. Приликом обновљења храма у време Цара Константина и Царице Јелене, светитељеве мошти су из Никомидије пренете у крипту ове цркве и положене у мермерни гроб коме и данас бројни хришћани али и верници других вероисповести долазе ради утехе.
После поклоњења, наставили смо пут на север, у Галилеју у завичај Господа Исуса Христа. Дошавши у Назарет град Благовести, посетили смо цркву Светог Архангела Гаврила, парохијску цркву православних Арапа, у којој се налази бунар на који је Пресвета Богородица долазила по воду и где је чула поздрав Архангела Гаврила. Пешице одатле, отишли смо до величанствене, у новије време подигнуте, римокатоличке базилике Благовести, највеће хришћанске богомоље на Блиском истоку. Подигнута је на месту куће где је живела Света породица. Девојка Марија у њој је примила али и дала свој пристанак на радосну – благу вест Архангелову. Исте вечери сада у нашем новом хотелу у Магдали Тиверијској организовали смо, по обичају, свечану доделу хаџијских грамата.
Седми дан – понедељак је био последњи дан нашег боравка у Светој Земљи. Налазили смо се у срцу Галилеје. Прво смо отишли на Гору Преображења Тавор. Посетили смо православни манастир Светог пророка Илије. Историја овог манастира датира из четвртог века, када је Царица Јелена подигла храм на Тавору посветивши га сведоцима Преображења, апостолима Петру, Јакову и Јовану. Писана сведочанства говоре да је и у 8. веку постојао манастир. Историја пак православног јелинског манастира Преображења, везује се за 19. век, када је храм завршен и освештан а звоник је изграђен 1911. године, у највећој мери новцем који је послат из Русије. Црква је украшена прелепим фрескама. У манастирској цркви се чува чудотворна акатистна икона Пресвете Богородице Цвет који не вене.
Са горе Тавор пут нас је водио ка православном манастиру Светог Ђорђа у Кани Галилејској, подигнутог у близини куће Симона Кананита, у којој је на свадби Господ Исус Христос претворио воду у вино. Одатле смо наставили са обиласком светиња на обалама Галилејског – Тиверијадског језера. После Мртвог Мора и оно је најниже на свету у односу на ниво светског Мора. Због релативно повољније температуре у поређењу са остатком Израела и велике количина падавина, ова област, средиште је богате флоре и фауне. Прелепа долина непрегледних палминих плантажа урми, маслињака, плодних поља, дају и по две и три жетве годишње, чини је својеврсним рајем на земљи, обећаном земљом.
Ту је и Гора Блаженства, украшена разнобојним цвећем налик рајском врту, чува успомену на Христову Беседу на гори. Поменути, славни у сакралној архитектури италијан архитекта, фрањевац дон Антонио Барлучи, и овде је оставио своје архитектонско ремек дело – цркву ротонду. Уживајући у погледу на језеро, сишли смо у долину Табха, која значи седам извора. Табха је подигнута на месту умножења пет хлебова и две рибе. На том месту је такође базилика украшена изузетно лепим подним мозаицима, високе уметничке вредности.
Затим је уследила посета руском женском манастиру Свете Марије Магдалине у Магдали, родном месту те предивне у ревности и оданости Мироносице. Прелеп манастир – као цветна башта се простире на огромном имању на самој обали Галилејског језера. У самом манастиру налазе се каптирани и лепо уређени термални извори чија је вода богата лековитим природним гасом – радоном. Купање овде било је необично задовољство.
Обичај је такође, да ходочасници боравећи у Тиверији, традиционално обедују рибу Светог Петра, која се зове још и Тилапија и узгаја се у рибњацима поред Галилејског језера. После оваквог ужитка препустили смо се пловидби Галилејским језером. Након вожње барком, наше ходочашће се полако завршавало. За крај, посетили смо православни манастир Дванаесторице Апостола у Капернауму (Капернаум у преводу -значи дом лепоте). Иако новијег датума, црква из 1925. године, препознатљива је по прелепим ружичастим куполама и цела је фрескописана са сценама из живота Светих Апостола, који су од простих галилејских рибара, на Христов позив постали Апостоли Његови, ловци душа људских.
Опијени оним и истим Духом који су примили Свети Апостоли на Педесетници, сутрадан, осмог дана – у раним јутарњим сатима напустили смо Тиверију и кренули пут Тел-Авива на аеродром.
Слава Богу у Тројици слављеноме! Нашем Владици Андреју хвала на благослову, домаћинима и организаторима благодарност на предусретљивости а ходочасницима на братском и сестринском уздарју и сарадњи.
Протиница Надица Михајловић
***
