У петак, 15. децембра 2017. године, у храму Рођења Пресвете Богородице у Бечу, након вечерње службе, протојереј-ставрофор Слободан Милуновић из Минхена одслужио је парастос блаженопочившем пароху бечком протојереју-ставрофору Драги Говедарици.
Поред бечког свештенства, парастосу је присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски Г. Андреј.
У беседи, прота Слободан се присетио свог пријатељства са покојним оцем Драгом и подсетио присутне на његов незаборавни лик : ”Захваљујући благослову надлежног Епископа Господина Андреја, а на позив црквене општине у Бечу, имам ево ову молитвену част, па и неко морално право и обавезу, да, као генерација по рукоположењу са протом Драгом и као његов вишедеценијски у Христу сабрат и сатрудник у истој Епархији, учествујем у овом светом чину и произнесем неколико скромних, али из дубине и душе и срца, молитвених речи. – Али и да вама, свој браћи и сестрама из бечке ЦО, пренесем пригодну поруку светог апостола Павла Јеврејима упућену(Јевр. 13,7): „Сећајте се својих старешина и учитеља који вам проповедаху реч Божију и угледајте се на веру њихову…“
Општа је психологија код човека да помисао на смрт што више потискује из сећања, па тако живи мисле, да што дуже време пролази од упокојења некога, ми таквога преводимо у неки ранији или каснији заборав и од њега се некако удаљавамо. Међутим истини за право, а онима који не желе да схвате тајну хришћанског живота и смрти, није тачно: Што више време од растанка пролази, то се ми све више приближавамо онима који су се већ упокојили, односно раније прешли из овога у вечни живот!
Да се подсетимо:
Прота Драго је био рођен 5. јануара 1938. г. у Дубљевцима код Гацког у Херцеговини од оца Вука и мајке Маре из познате породице Мучибабић, а упокојен трагичним догађајем у Асперхофену на светог Николу, 19.12.2005. године.
После гимназије у Гацку, 1953. г. уписује богословију Светог Саве у Београду и исту завршава у року 1958. године. Уписује Богословски факултет у Београду који дипломира 1964. године, да би исте године отишао заправо у Беч на постдипломске студије све до 1969. г. Рукоположен је био у чин ђакона и свештеника од стране епископа Лаврентија у месецу новембру 1969. г. у Бечу. У то време сам и ја сам исто од епископа Лаврентија, само пола године раније, такође у храму Светог Саве у Бечу, био рукоположен у ђаконски чин, па отуда то морално право, молитвена част, па и обавеза да учествујем у овом светом чину и изрекнем неколико речи.
Пред моје рукоположење сам се неколико дана у Бечу дружио са тада постдипломцем Драгом и са већ, такође упокојеним, протођаконом Патријарха Германа из Саборне цркве у Београду, иконописцем Марком Илићем, који је такође боравио у Бечу, и тако стекао веома тесну везу са Драгом, која ће нам касније деценијама остати у најбољем сећању успешног рада и сарадње на њиви Господњој у Епархији западноевропској и аустралијској, од њеног оснивања у марту 1969. г., а касније у епархији средњеевропској, па до његове смрти, боље речено до овога часа!
Прота Драго је у оснивачкој епохи Епархије од почетка па до краја свог живота био десна рука епископу Лаврентију, како у епархијским органима, тако и на територији Аустрије при организовању црквеног живота, рада, реда и поретка, при оснивању црквених општина и парохија у Бечу и у целој Аустрији, па и у Европи, при заснивању веронауке и социјалне службе, у организовању светосавских, видовданских и других академија, при васпостављању, одржавању и неговању изванредних односа са осталим православним и инославним црквама и локалним, окружним и федералним институцијама у овој земљи и много друго. У свему овоме је њему, као и епархији иначе, по моме сећању и сазнању, веома помогао дугогодишњи председник ЦО г. Мирослав Шапина са својом породицом. Наравно, и у времену и сапароси, црквени одбори, кола српских сестара, сви парохијани и чланови ЦО и друга лица и институције из јавног живота.
Старији свештеници су га дубоко уважавали, млађи као узор поштовали, а сви смо га као безазленог свештеника и сабрата ценили. Лични сведок сам свему овоме! Био сам и лични гост у његовом дому и код његове породице у Бечу, као што је и он у пропутовањима у седиште епархије у Химелстиру, бивао код мене у Минхену.
Бечка ЦО, којој је прота Драго служио од 1969. до 2005. г., значи пуних 36 година, није била једноставна. Ово време је често пута било веома бурно, као и иначе што је била бурна историја ове ЦО од њеног оснивања већ. Да се присетимо, млађих нараштаја ради, на детаље као нпр.: Перипетије око добијања дозволе за оснивање српске православне црквене заједнице у Бечу, па касније око добијања локације и дозволе од стране царице Марије Терезије и цара Фрање Јосифа за градњу храма, па конфликата са Грцима и Румунима око 1860. г., да би црквени одбор на челу са дворским саветником Георгијем Стојковићем умолио Патријарха Јосифа Рајачића у Сремским Карловцима да издејствује дозволу за самосталну СПЦО у Бечу на Крстовдан, 27. септембра 1860. године. Тада је у Бечу живело званично око 500 православних српских душа и још дупло толико незванично, говоре хронолози.
Срби су у Бечу отпочели градњу храма на Ђурђевдан 1890. г., а освећен је 19. новембра 1893. г. у присуству самога цара, али нажалост у одсуству било ког духовног лица СПЦ, ни епископа ни свештеника.
Митрополит черновски Силвестар Андриевич је извршио освећење, да би први српски парох у Бечу био прота Михаило Мишић године 1896.
Грађанско-правни проблеми су онемогућили ову ЦО, све до недавно, да се црквено-канонски и грађанско-правно легализује. Данас у Бечу живи више од 100.000 православних српских душа са дозволом боравка…
Зашто ово све сада говорим? Па ево због чега: Од самог почетка своје пастирске службе, у Бечу је отац Драго имао не мале тешкоће и незгоде. Сећам се оних времена када су црквеном општином управљали господа Бергман, Шикман, Воркапић и други. Ни безазленост епископа Лаврентија, ни присутство уважених протојереја-ставрофора лондонског Милоја Николића и диселдорфског Добривоја Ћилерџића и других свештеника и ђакона, нису били дорасли тадашњим неспоразумима у бечкој ЦО. Наиме, једне недеље је била заказана канонска и литургијска посета Епископа храму Светог Саве. У заказано време је храм био неприступачан и просто забрикадиран и за народ и за самог епископа и свештенство. Никаква убеђивања нису помогла. Отац Драго је тих дана био буквално до физичког рањавања нападан од тзв. „бранилаца православља“. Ја сам лично на мотор-хауби једног путничког аутомобила на улици испред храма крстио једно дете чије крштење је било заказано и родитељи нису хтели да га врате некрштено! Једва сам добио једно чанче воде из храма кроз одшкринута врата – мислим „самилошћу“ и из руке г. Воркапића?
Али видите, на супрот свему томе: Какав нам свештеник треба? Опет по речима светог апостола Павла упућеним Јеврејима /7,26/ како читамо у апостолу на велике светитељске празнике, тако и на светог Саву, о томе: Треба нам „свештеник свет, незлобив, чист, одвојен од грешника и висок до небеса…“ Такав је био наш драги прота Драго! Благодарни смо Господу, даваоцу вечнога живота, као и његовој породици, да смо га као таквог имали, али и даље кроз вечност, имамо!
И за завршетак: Где нам је утеха и нада у оваквим моментима? Наша једина нада је у Исусу Христу, који је и сам умро, али и васкрсао! Смрт победио и царство вечнога живота даровао. У Њему је награда свакоме ко Му служи и следује, јер је Он и рекао: „Тамо где сам ја, тамо ће и слуга мој бити (Јн. 12,26). И нама у овоме часу, браћо саслужитељи и браћо и сестре, не остаје ништа друго, него да се поклонимо вољи Оца нашег небеског, Његовог Јединородног распетог и васкрслог Сина и животодавног Светог Духа, па да сви заједно тихо изговоримо молитву: Упокој Господе, душу вернога слуге Твога протојереја ставрофора Драге и уведи га у славу и у радост Твоју тамо где нема ни бола, ни плача, ни уздисаја, већ где је живот бесконачни и вечни: Вјечнаја памјат! “
