Господ је вером и верношћу наших предака, храброшћу и трпљењем, братском љубављу и непоколебљивим сведочењем ко су и шта су, почео да зида овај храм који ми данас Његовим благовољењем и благодаћу завршисмо. Темељи овог храма нису само испод нас, него свуда око нас. Свака мученичка кост овде остављена и положена је уграђена у њега и повезана са њим. Овај храм је као неки свештени ледени брег. Видимо само мали његов део који је изнад воде, а много већи испод ње, испод нас, и не само испод нас него и изнад нас на небесима, у хоровима светих где поју наша пострадала браћа, војници и сељаци, официри, учитељи, једва порасла деца и честити старци. Логика Божија је другачија од логике људске. Управо тамо где је велико страдање, ту је и благодат Божија велика, још већа од страдања. Тамо где недужни страдају, Господ благодаћу својом то место претвара у свето место, место молитве, стога је за нас православне Србе Маутхаузен пре свега место молитве, молитве за пострадале наше претке, али и место молитве њима да се они моле Христу за нас, да нико више не страда како су они овде, рекао је Патријарх Порфирије у беседи, 10. јуна 2023. године.
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је на светом евхаристијском сабрању у спомен капели Светих Српских Новомученика на војничком гробљу Маутхаузен, у суботу 10. јуна 2023. године.
Његовој Светости саслуживали су Високопреосвећена господа Митрополити дабробосански Хризостом и црногорско-приморски Јоаникије, Архиепископ Михаил из Православне Цркве чешких земаља и Словачке, Преосвећена господа Епископи: браничевски Игнатије, брегалнички Марко, пакрачко-славонски Јован, аустријско-швајцарски Андреј, осечко-пољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, шабачки Јеротеј, хумски Јован и хвостански Алексеј, архимандрит Данило директор Патријаршијске управне канцеларије, протојереј-ставрофор Велибор Џомић, протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић, као и свештенство и ђаконство из више епархија Српске Православне Цркве.
Пре свете архијерејске Литургије, Патријарх Порфирије освештао је капелу уз саслужење архијереја.
Светој архијерејској Литургији и чину освећења капеле молитвено је присуствовао бројни верни народ, међу којима је био и председник Републике Српске г. Милорад Додик, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у Влади Републике Србије г. Никола Селаковић и амбасадор Републике Србије у Републици Аустрији г. Небојша Родић.
На крају светог евхаристијског сабрања, Патријарх Порфирије служио је помен свим пострадалима на овом месту од 1914. до 1918. године.
После свете Литургије, Његова Светост благословио је најмлађе.
Обраћајући се сабранима, Патријарх Порфирије је рекао да смо се сабрали данас да служимо свету Литургију без које не постоји Црква и без које нема народа Божијег и да осветимо овај храм на овоме страшном, али истовремено и светом месту, месту великог страдања наших предака православних Срба, али и других народа, у првом реду наше браће Италијана који су са њима заједно тамновали и заједно били покопани на овим ливадама током Првог светског рата. Маутхаузен и место на коме је подигнута и освећена ова црква био је место распећа и погребења, затирања народа, што услед лоших услова и глади, што услед епидемије тифуса и других болести, али и градилиште на коме су ти страдалници почели да зидају овај храм како за свога живота, тако и својом смрћу. Ми га у неку руку само довршавамо, обнављамо испуњавајући њихово давнашње завештање, њихову вољу и њихов благослов, осведочено записом у рукописним логорским новинама – да се на месту њиховог страдања једног дана обавезно подигне храм.
Зато ваља знати да ми данас стојимо на месту које је страшна учионица у којој сазнајемо да се Бог непрекидно јавља у историји, и данас, као што је то некада чинио, и да се управо на местима где највише изгледа да Га нема, да Он ћути, да одсуствује, да тријумфује зло, а не добро, Он истовремено најдубље показује и открива у поступцима и опредељењима сведочанство људи који страдају имена Његовог ради. Исход блата и крви, прљавштине и болести, оруђа за пољопривреду намењеном доношењу хране која је живот, а овде прекованог у низ крстова на којима су разапињани наши преци, са којих су сишли у смрт, што нам показују и фреске на зидовима овог храма, сијала је, сија и сијаће светлост Божија. Они су живели у неугледним баракама, а од њих су вером направили храмове и света места. Ходали су хладним и влажним пољанама логора и у духу успињали се на Голготу. Износили су њихова тела из барака смрти и спуштали их у заједничке гробнице, истовремено их узносећи у наручје Аврамово, у десницу Господњу, у земљу живих, рекао је Његова Светост.
Патријарх српски је нагласио да је тада Господ вером и верношћу наших предака, храброшћу и трпљењем, братском љубављу и непоколебљивим сведочењем ко су и шта су, почео да зида овај храм који ми данас Његовим благовољењем и благодаћу завршисмо. Темељи овог храма нису само испод нас, него свуда око нас. Свака мученичка кост овде остављена и положена је уграђена у њега и повезана са њим. Овај храм је као неки свештени ледени брег. Видимо само мали његов део који је изнад воде, а много већи испод ње, испод нас, и не само испод нас него и изнад нас на небесима, у хоровима светих где поју наша пострадала браћа, војници и сељаци, официри, учитељи, једва порасла деца и честити старци. Логика Божија је другачија од логике људске. Управо тамо где је велико страдање, ту је и благодат Божија велика, још већа од страдања. Тамо где недужни страдају, Господ благодаћу својом то место претвара у свето место, место молитве, стога је за нас православне Србе Маутхаузен пре свега место молитве, молитве за пострадале наше претке, али и место молитве њима да се они моле Христу за нас, да нико више не страда како су они овде.
Извор: ТВ Храм
***
Спомен капела у Маутхаузену
Војно гробље Рајфендорф-Маутхаузен налази на свега 20-ак минута вожње од Линца. На том месту почива између 7 и 8 хиљада српских војника, официра и цивила који су у јесен 1914. године заробљени и одведени из Србије и окружења у заробљенички логор Маутхаузен код Линца (Горња Аустрија) кроз који ће до 1918. проћи око 40.000 Срба, Италијана, Руса и других народа.
С обзиром да сам заробљенички логор од стране аустријских власти није био изграђен на за то предвиђеном месту, доведени српски заробљеници су затворени на једној ледини, где су сами себи морали да изграде дрвене бараке у којима ће да бораве. Услед лоших хигијенских и здравствених услова у самом логору дошло је до избијања епидемије тифуса што је довело до масовног умирања интернираних српских заробљеника. На све ово надовезала се и несташица хране и огрева. Колико је ситуација била очајна и тешка, говоре нам писма које су заробљени Срби слали преко Црвеног Крста својим породицама у Србији. Тифус је био узео толико маха у Г. Аустрији, па се у помоћ и бригу о оболелима укључила и Католичка бискупија Линц, те је тадашњи католички бискуп Рудолф Хитмајер неколико пута обилазио логор у Маутхаузену. Ускоро и сам оболева од тифуса и умире 1915. године.
У својим писмима један од интернираних српских официра нада се да ће након рата на месту логора бити изграђена једна спомен-капела да очува сећање на жртву које су поднели српски логораши. Ова већ 100 година стара идеја, оживеће кроз једну иницијативу тадашњег амбрасадора Србије и Црне Горе у Аустрији г. Михајла Ковача и генералног конзула Републике Србије у Салцбургу г. Зорана Јеремића 2005. године, али нажалост тада је све остало само на иницијативи. Ангажовањем протојереја-ставрофора Драгана Мићића из Линца и његових парохијана од лета 2014. кренуло се у реализацију овог пројекта. Почетак пројекта поклопио се са постављањем Њ.П. Епископа аустријско-швајцарског Андреја на чело аустријско-швајцарске Епархије, те је на овај начин читав подвиг добио додатну енергију и значај.
