Помаже Бог,
Имала бих једно питање које ми је поставио мој 12-годишњи син а на које ја нисам умела да му одговорим. Дете ме је више пута опоменуло када бих у неком контексту за свештена лица казала отац тај и тај. Његово питање је зашто свештенике називам оцима када у Новом завету лепо пише да је један отац и друге на земљи немојте тим именом звати. Свето Јеванђеље по Матеји глава 23:9.. Оно што знам из свакодневног живота је да ме никада ниједно свештено лице до сада није исправило када бих му се овако обратила и да знам да им се народ обично тако и обраћа, тако да као родитељ нисам умела да одговорим на то питање.
Моје питање је да ли је моје дете овај цитат из Библије протумачило буквално и уколико јесте како га правилно треба тумачити т.ј. да ли се свештеним лицима требамо обраћати са ”оче” или некако другачије?
У нади да ћете ми одговорити, М…
Бог Вам помого поштована М…
Пре свега, похвалио бих вашег сина јер уредно чита Свето писмо и добро је упознат са текстовима Новог завета. Хвала вам на овом питању које је изузетно важно, посебно за наше време јер многи протестанти и нове, слободне хришћанске заједнице попут Јеховиних сведока, Суботара и др., замерају Православној Цркви што своје духовне пастире ословљава са ”оче”.
Да би сте разумели поруку ових Христових речи, веома је корисно да наведемо читаво 93. зачало Јеванђеља по Матеју:
Јеванђеље по Матеју, 23 гава, 1-12 стиха:
- Тада Исус рече народу и ученицима својим2. Говорећи: На Мојсејеву столицу сједоше књижевници и фарисеји.3. Све, дакле, што вам кажу да држите, држите и творите; али по дјелима њиховим не поступајте, јер говоре а не творе,4. Него везују бремена тешка и незгодна за ношење и товаре на плећа људска, а прстом својим неће да их помакну.5. А сва дјела своја чине да их виде људи; јер проширују амајлије своје и праве велике скуте на хаљинама својим.6. И воле зачеља на гозбама и прва мјеста по синагогама.7. И да им се клања по трговима, и да их људи зову: учитељу!8. А ви се не зовите учитељи; јер је у вас један Учитељ, Христос, а ви сте сви браћа.9. И оцем својим не зовите никога на земљи; јер је у вас један Отац, који је на небесима.10. Нити се зовите наставници; јер је у вас један Наставник, Христос.11. А највећи између вас да вам буде слуга.12. Јер који се уздиже понизиће се, а који се понизи узвисиће се.
Православна Црква је ове речи Господа Исуса Христа означила посебно као 93. зачало са намером да укаже читаоцима да се овај текст тумачи у једној целини а никако издвојено из контекста.
Као што можете да видите, Господ опомиње народ и своје ученике да су на ”Мојсијеву столицу” – категетес (грчки оригинал) – катедру, епископски трон, сели књижевници и фарисеји. То су били учени људи у јеврејском народу који су најбоље познавали Мојсијев закон те су себи приписивали право да у синагогама седе на ”Мојсијеву столицу” на месту са којег су се тумачили текстови Мојсијевог Петокњижја. Управо ови књижевници и фарисеји су очекивали – тражили поштовање од народа ”на гозбама и прва мјеста по синагогама”. Из тог разлога су проширавали амајлије, односно на јеврејском: шема – кожне траке у које су стављали текст из 5. Књиге Мојсијеве 6. главе, 4-5 стих: ”Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Бог. Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје”. Тиме су указивали неприкосновену оданост Богу и Мојсијевом закону. Савременим речником говорећи, то је као што данас неки људи носе бројанице од 150, или 300 чворова око руке и тиме показују да негују непрестану молитву у свом срцу.
Такође речи: ”праве велике скуте на хаљинама својим”, мисли се на ресе – на јеврејском: цици, које су симболично подсећале онога који их је носио на непрестано држање Мојсијевог закона. Управо ове особе: књижевници и фарисеји, су тражили да их људи зову учитељима, оцима и наставницима других. Међу јеврејима је постојао обичај да се народни учитељи ословљавају ”оцима.” То видимо у Делима апостолским, 7. глава, 2. стих: ”Људи браћо и оци, чујте! Бог славе јави се оцу нашем Авраму кад бјеше у Месопотамији, прије него се досели у Харан”. Касније, када се Св. апостол Павле обраћа јеврејским старцима, он скоро идентично понавља горе наведени текст (Дела. 22, 1.). Ово нам указује да горе наведени текст не требамо буквално да читамо, јер га и апостоли нису схватали буквално, иначе не би га Стефан и Павле користили у обраћању ”оцима” Јеврејског народа.
Када Господ Исус Христос говори да се апостоли не зову учитељима, оцима и наставницима, по учењу наше Православне Цркве, то jе упозорење апостолима као будућим учитељима, оцима и наставницима хришћана на лицемерно понашање књижевника и фарисеја који су спољашње показивали побожност а у души су били гордељиви и надмени са жељом да се наметну народу као учитељи, оци и наставници. Они требају да се угледају на Оца небеског који једини има ауторитет да буде прави Божански: Учитељ, Отац и Наставник.
Господ је често користио хиперболе – просто је изненађивао – шокирао људе како би изречене поуке остале упамћене. Сетите се поуке у истом Матејевом Јеванђељу 5. глава 28 и 29 стих: ”Ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе… Ако ли те десна рука твоја саблажњава, одсјеци је и баци од себе…”не само православни хришћани, већ и новонастале слободне хришћанске заједнице тумаче овај стих алегорички а не буквално. Такође Мојсије заповеда да се не граде никакви кипови и да се њима не треба клањати.
Са друге стране, Мојсије у пустињи прави кип змије од бакра и сви који би погледали према њему, били би сачувани од змијиног уједа у пустињи. Алегорички, ова змија представља Господа Исуса Христа на крсту а не да Мојсије буквално крши закон који је добио од Бога! По тој логици ми тумачимо и цитат у којем се говори о ”оцу” алегорички а не буквално. Из ког разлога?
Горе смо видели да су Јевреји у Старом завету називали своје духовне вође учитељима, оцима и наставницима. Мада је јеврејска заједница одбацила прве хришћане – Јевреје -, јер су се мешали са осталим народима и нису захтевали од нејевреја обрезање, ми православни хришћани смо преузели многе старозаветне богослужбене обичаје о којима многи православни хришћани данас нису ни свесни. Један од тих обичаја је да се духовне вође називају оцима – писано малим словом. Само се Отац небески ословљава са великим словом. Када апостоли Петар, Павле и Јован у својим посланицама говоре о духовном очинству у односу према својој духовној деци они немају намеру да компромитују свог вољеног Господа Исуса Христа. Они се обраћају верном народу у духу старозаветног предања као искрени, христолики: учитељи, оци и наставници.
Свети апостол Јован Богослов у својој 1. Посланици наводи: ”Пишем вам, оци, јер сте познали Онога који је од почетка. Пишем вам, младићи, јер сте побиједили нечастивога. Писах вам, дјецо, јер сте познали Оца. Писах вам, оци, јер сте познали Онога који је од почетка.”
Такође погледајте: 1. Тим. 1, 11; 1. Кор. 4, 14-16; 1. Кор. 12, 28-29.
Они се само у духу охристовљеног јеврејског предања ословљавају оцима али са сећањем да се прави духовни отац, учитељ и наставник одликују смирењем, искреношћу и послушношћу народу коме служе. Зато на крају Господ говори:
”А највећи између вас да вам буде слуга. Јер који се уздиже понизиће се, а који се понизи узвисиће се.” Ова опомена је заправо директно објашњење стиха који је збунио вашег сина.
Мислим да је у духу старозаверног предања сасвим исправно да патријарха, епископе и свештенослужитеље називамо: ”оче”. Господ је преко овог укоравања око назива ОТАЦ желео да подсети нас свештенослужитеље свих времена да не будемо лицемерни, гордељиви и надмени према верном народу, да водимо рачуна када носимо велике бројанице на руку да такође о Господу и мислимо непрестано; да када носимо мантије да то не буде само да би нас људили поштовали и љубили нам руке а да тог народног поштовања нисмо достојни. Реч са којом нам се људи обраћају: ”оче” све нас духовне пастире треба да подсећа на смирење, искреност и послушност Богу и народу којем служимо. Да нас подсећа на Оца небеског који у љубави, искрено и смерно воли свако биће на земљи – те да тако и ми духовни оци поступамо према нашем добром народу будући да се угледамо на Оца небеског у Његовој љубави.
протојереј-ставрофор Мирослав Симијоновић