Братство храма Рођења Пресвете Богородице у Бечу служило је на Велики Четвртак Свету Литургију на којој је учествовао и причестио се традиционално велики број верника. Свештеник Г. Гајић началствовао је Светом Литургијом и по Јеванђељу произнео пригодну беседу, коју ниже прилажемо.
ТАЈНА ВЕЛИКОГ ЧЕТВРТКА
Благословен је овај дан и можда нема дана којем више приличе ове речи од данашњег. Јер, с овога места благовестимо реч спасења, а свака недеља носи своју поруку и сваки празник своју. Међутим, ова Недеља, Велика, Света и Страдална, сажима сав смисао хришћанског живота и смисао свих празника. Посебно то чини овај Свети и велики Дан. Овај Свети и Велики Четвртак, у који је Господ са својим Светим ученицима и Апостолима установио и принео Жртву благодарности, Свету Евхаристију, изражава саму суштину и само биће Цркве. Његова Тајна Вечера установљује Свету Евхаристију. Та грчка реч означава благодарење. Али у ширем смислу означава Литургију – службу, сабирање наше на место Божје, у име Божје, да обележимо и прославимо смрт и Васкрсење Његово, у које се крштавамо. А у спомен тих страшних и спасоносних догађаја и приносимо ове Свете дарове.
Када се Крштавамо, и потапамо у воду, то управо означава смрт, распињање и одрицање наше, значи одрицање и окретање од нашега старога живота, на који смо символички током Крштења дунули и пљунули. Има тај чин, који је остао још из јеврејске традиције, да свештеник каже ономе који се крштава: „Одричеш ли се Сатане?“ И када овај потврди, каже му још: „Дуни и пљуни“! Данас је то савременом човеку помало смешно и чудно. Али у контексту данашњег празника, видимо да је смрт Господња и Васкрсење Његово, оно основно завештање Његово на коме почива вера наша. Каже стога с правом Апостол Павле: „Ако Христос не уста из мртвих, узалуд вера наша, и узалуд проповед наша“. Тако човек треба да се згади на своја злодела, на свој нехришћански, прехришћански живот и да обуче ново рухо, оно рухо које је Христос тражио од званица које је звао на вечеру.
Данашњи дан је посвећен тој Светој и Великој вечери/трпези Господњој, која није ништа друго до слика самога Царства небескога. Један светитељ 14 века каже: „Ако бисмо могли да видимо шта је Царство Божије, не бисмо видели друго и неће бити тамо ничег другог до иста та Трпеза, Христос – Хлеб Живота и Крв његова – Вечна Чаша Господња, око које се окупљамо (Н. Кавасила).
Трпеза није нешто неважно, нешто безначајно, нешто обично у нашем животу. Један материјалистички мислилац својевремено је рекао да је човек оно што једе, желећи да покаже човека као неку животињу у коју се и ми можда данас помало претварамо када конзумирамо разне садржаје, са разних страна, не правећи разлику између хлеба и између отпадака, између вина чистога које је символ Крви Христове и опијања и развратног живота. То су танке, суптилне разлике, али оне нас у животу често одводе потпуно и дијаметрално различитим путевима, уским и широким, како каже Јеванђеље.
Један од руских свештеника и емиграната чију смо ову малу књижицу о смислу поста делили ових дана, о смислу поста као путу ка Васкрсењу, употребио је управо максиму тог материјалистичког философа, рекавши да човек јесте оно што једе и зато треба да бира шта једе. „Он једе да би живео, али не сме живети да би јео“ (А. Шмеман, Велики пост).
Када долазимо у Цркву, Бог нас заправо позива за Трпезу Његову. Притом нас очекује у свој загрљај, онако како је та трпеза приказана на Светој и Тајној вечери, као један полукруг, да покаже како је наш живот улазак за Трпезу Божију, где нас Он очекује раширених руку, у вечни загрљај. Тако је приказана на икони Тајне вечере та последња Трпеза Христова са Апостолима. Исто тако, као отворен полукруг или отворен загрљај, стоје тако поредани и свештенослужитељи када служе заједно владика и свештенство.
Тај круг, који је символ и знак вечности, за нас није завршен, затворен, показујући, тако, да нисмо сами себи довољни. Он је отворен. Он прима последњег као првог, свакога грешника као и онога који мисли да је праведан. Бог је осудио такве који мисле да су праведници, да су бољи од других, јер смо сви ми ту једнаки пред Њим. Ни ми у кућу не примамо свакога за нашу трпезу. Примамо само онога ко нам је најближи, ко нам је најприснији. Са њим ћемо да поделимо хлеб насушни. Тако и Бог нас прима и жели да обучемо оне свечане хаљине а свечане хаљине нису ништа друго до украшавање хтењем, вољом и жељом да будемо у Његовој близини, које тражи труд, врлине, украшавање добрим делима, а пре свега и изнад свега – то је љубав. Љубав је тај пут и Крст којим морамо да пређемо до Васкрсења да у нашем животу доживљавамо свакога другога као икону Божију јер је сам Бог рекао да кроз другога долази наше спасење.
Нека је благословен овај дан у који се подсећамо историје страдања Христова јер је сва историја до Христа и од Христа. Она пре Њега је припрема за Његов долазак и ова када је Он дошао, показује да је то савез Бога и људи, да је то савез за вечност, да је човек створен за вечност и да не треба да се задовољава мрвицама које падају са трпезе Господње, него да је Бог припремио за човека оно око не виде и ухо не чу, и што на срце човеково не дође, значи много, много више. Зато је проклет човек, проклет у настојању да достигне савршенство, да дотакне небо да се обоготвори, да постане Бог, што је речено на првим страницама Библије. Од тога је једина разлика шта ми као хришћани једемо и шта једу сви други, како ми постижемо савршенство са Богом и они који покушавају да то небо достигну и да се у њега претворе, али без Бога. Сваки људски напор који остаје људски, остаје прикован за земљу: „Земљу једеш и земља ти кроз срце прораста“, каже песник, и тако и ми кажемо ако се наш живот претвори у јело. Али ако од овог освећеног Хлеба једемо, живећемо вечно, јер нас је на вечност позвао Спаситељ. Али да бисмо и то испунили треба да останемо будни, да стражимо.
То не треба да нас обесхрабри, јер смо у овом Јеванђељу чули да су и апостоли, који су били најближи Христу, посустали и заспали у једном тешком часу. Дакле били су ништа мање људи него што смо то ми данас, са својим слабостима. Међутим, време и животне околности не могу трајно бити изговор. Истина је да су апостоли заспали и одрекли се чак Христа, али су се покајали и горко плакали. Нека у том покајању и ми нађемо извор снаге, пример љубави, подршку Божију и Хлеб вечнога Живота. Амин.
