На Велики петак, 22. априла 2022. године, у Богородичином храму у Бечу служио је Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски, италијански и малтешки г. Андреј, уз саслуживање свештеника при Богородичином храму као и украјинског свештеника о. Сергија Шулгаха. За певницом су појали појци при Богородичином храму, док је храм у потпуности био испуњен верним народом.
На вечерњој служби Епископ је са свештенством изнео Плаштаницу на средиште храма где је смештен животворни Гроб Христов, који је са посебном љубављу био украшен цвећем. Присутни народ је имао прилике да целива Плаштаницу и да се поклони страшним Страдањима Христовим. На јутрењу Велике Суботе које се такође назива и Опело Христово, Епископ Андреј је заједно са свештеницима и појцима појао статије које говоре о Стајању Мајке Божије под Крстом Христовим у њеном болу и тузи за Сином али и Богом својим, где је нарочито изражено Његово спасоносно дело и немерљива жртва за сав род људски.
У наставку службе Епископ је са свештенством пронео Плаштаницу, направивши са народом заједнички опход (литију) око цркве, а одмах затим је свако понаособ имао прилику да прође испод издигнуте Плаштанице, што је било праћено појањем песме Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни – помилуј нас, на тај начин узевши благослов живоносног Гроба Господњег.
У свом обраћању верном народу, Епископ Андреј је изразио своју ганутост видевши у коликом броју је Дом Господњи био испуњен верницима, који су својим трудом, усрдним молитвама и мирним стајањем на служби изразили љубав и благодарност Господу за све ране, страшна мучења, поруге и понижења која је истрпео и одболовао нас ради, дајући нам јасан пример несебичне и крајње љубави за сваког човека али и крајње послушности свом Небеском Оцу – Ти си тако заволео свет Твој дa си и Сина Cвогa Jeдиноpодногa дao, дa свако ко верује у Њега не погине, негo да има живот вечни (Јн. 3,16). Епископ је посебно истакао и подсетио да не смемо заборавити да су сва Страдања Христова била драговољна, дакле из чистог и неизмерног Човекољубља, које је Он као Богочовек имао према роду људском, те је искључиво из те неизрециве љубави према сваком човеку понаособ, све поднео. Распет између двојице разбојника, где се један покајао и признао да је грешан и увидео праведност Господа Исуса Христа, спознавши га као Сина Божијег, исповедајући речима да Он заиста беше Син Божији, други је похулио, неверујући у Њега. Тако смо и ми у нашем животу слични овој двојици разбојника, или смо захвални Богу за сва доброчинства Његова или смо пак незахвални и неверни као разбојник са леве стране, не признајући своју неблагодарност и недостојност, у зависности од тога, који пут одаберемо.
У току целе вечерње службе, у храму је одисао дух узвишене љубави, смирења, нарочито за време стрпљивог прилажења верног народа Гробу Господњем. Свако је прилазио са нарочитим поштовањем и љубављу, одајући почаст, дивљење и неизрециву благодарност Господу за све што је као Богочовек узео на себе. Иако и потресно, на све је ово вече имало лековит учинак, служећи многима на присећање на неизмерну Љубав Божију, а посебно се међу народом осетила саборност, као и осећај међусобне и братске љубави.
***