Од 1. до 15. августа (по сатром календару), односно од 14. до 28. августа (по новом календару) траје пост који се у народу зове: Госпоински, Успенски или Богородичин пост. Парохијани често постављају питање: ”Зашто је Богородичин пост у календару строжији од Божићњег, или Петровског поста?” У овом кратком излагању одговорићемо парохијанима на ово питање.
ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ
Након декрета Св. цара Константина Великог од 313. године, хришћанима је било дозвољено да слободно исповедају веру. Тада је настао златни период хришћанства под покровитељством Римске империје. То је период када су се развили велики црквени празници које ми називамо ”Господњим” и ”Богородичиним” празницима. Након 3. васељенског сабора одржаног у Ефесу 431. године на којем се дискутовало о поштовању Пресвете Богородице, развило се у Цркви још веће њено поштовање и њених празника. Један од њих је и Успење Пресвете Богородице – Велика Госпоина који се од 6. века празнује на истоку.
У почетку овај Богородичин празник није био везан за вишедневни пост, нити постоји неки богословски повод да Богородичин пост буде по строгоћи одмах иза Васкршњег поста. Први пут се спомиње овај пост у делима Св. Теодора Студита на прелазу из 8. у 9. век. Да видимо сада како је настао Успенски пост.
ПУТ ЧАСНОГ КРСТА
Часни Крст на којем је Господ Исус Христос био разапет, пронашла је Св. царица Јелена, мајка Св. цара Константина у 4. веку. Почетком 7. века, 614. године, Персијанци су освојили Јерусалим и са собом понели овај Часни Крст са жељом да понизе хришћане. Цар Ираклије је у крвавим борбама успео да поврати Часни Крст и да га коначно врати у Јерусалим 629. године. Тим поводом празнујемо Воздвижење Часног Крста – Крстовдан 14/27 септембра. Услед нове претње од стране Арапа који су војно почели да освајају читав блиски исток, цар Ираклије је морао 635. године поново да узме Часни Крст из Јерусалима и постави га на сигурном месту у параклису царске палате у Цариграду. Убрзо после тога се усталио обичај у Цариграду да се 1. августа износи Крст Господњи из царске палате у катедрални храм Свете Софије. Свечана литија је била предвођена патријархом, епископима, свештеницима, монасима уз многобројни верни народ. Код баптистерије/крстионице свечано је освећивана водица, што је остао обичај до наших дана да се почетком месеца ”Младине” освећује водица и дели верном народу. Након тога је Часни Крст уношен у олтар цркве Свете Софије.
УОБЛИЧАВАЊЕ БОГОРОДИЧИНОГ ПОСТА
У току две наредне недеље, Крст Господњи је литијски преношен из цркве у цркву обилазећи све квартове царског града. Служене су литургије а народ се са радошћу причешћивао Светим Телом и Крвљу Господа Христа поред ове велике хришћанске светиње: Крста Господњег.
Овај локални обичај у Царигарду је озваничен у доба цара Мануила Комнена (1143-1180) и патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) као заједнички празник на сећање победе грчке и руске православне војске над непријатељима Крста.
Оно што је у почетку био спонтани религиозни гест свештенства, монаха и верујућег народа, да постом и причешћем дочекају у свом локалном храму Крст Господњи, постала је основа за Успенски пост. Из поштовања према Господу који је на Велики петак страдао управо на том Крсту који су сваке године у августу дочекивали у својим парохијским црквама, овај локални пост је попримио по строгоћи одличја Великог поста: од понедељка до потка се пости на води а суботом и недељом се једе на уљу и пије се вино. На дан Преображења се једе риба, уље и вино. Када празник Успења Пресвете Богородице падне у среду или петак, пости се на риби, уљу и вину.
Ова цариградска пракса строжијег поста, проширила се временом на остале делове царевине. Званично је Успенски пост установљен у Цариграду тек 1166. године. Временом се изгубило памћење на крстоносну литију која је била повод настанка Успенског поста, али је зато остало у памћењу народа да је Богородичин пост један од строжијих у току године.
ДА ЛИ СТЕ ОВО ЗНАЛИ?
Занимљиво је да наведемо и ову чињеницу везану за пост. Често чујемо од неверујућих људи како је Црква увела пост јер људи нису имали довољно хране да се прехране. Из историјских извора заиста налазимо податке о глади,али испуштамо из вида да су ти подаци о глади били везани, као и данас, за периоде великих ратних пустошења. У току мира, људи су сасвим пристојно и лепо живели. То нам показује и чињеница да су Петровски и Успенски постови упражњавани првенствено из религиозних побуда, али такође из здравствених разлога! Наиме, људи су и у средњем веку бринули о свом општем психофизичком здрављу. У току летњих врућина су уз пост штитили себе од кардиоваскуларних обољења и тесгобе које масна храна може да проузрокује. Када су светогорски монаси питали патријарха Николу Граматика (1084-1111) да ли треба упражњавати Успенски пост, јер тада још није био дефинисан као општи црквени пост, Патријарх поред осталог одговара:
”Уосталом и сада многи од људи посте овај пост ради очишћења од болести.”
Пост није дијета, али видимо да су људи и у старини од поста имали вишестрану корист.
Свима парохијанима желимо срећан и Богом благословен почетак Богородичиног – Успенског поста. Амин.
протојереј-ставрофор Мирослав Симијоновић
* * *